PODVIZANJE UMA

PRIGOŽINOVA OPOMENA

Ilja Prigožin (Vikipedija)

Sada imamo to da, recimo, u mikrosvetu – dakle, na jednom nivou univerzuma – naš um ne uspeva da pojmi kako se neka čestica može u istom trenutku da nađe na dva različita mesta u prostoru. Inače, mikrobiologija pruža primer kako se živi organizmi mogu da ponašaju suprotno od zakona termodinamike, odnosno, kako mikro entiteti – recimo, proteini i nukleinske kiseline – mogu uspešno da objasne makro pojave u oblasti života.

Prof. dr Milan D. Tasić

Jesu li naučnici danas u posedu barem kontura mehanizama, po kojima se, u makro i mikro svetu, vladaju složeni sistemi, kao celine: u kosmologiji i fizici, hemiji i biologiji, sociologiji i ekonomiji, lingvistici … i mogu li svi oni – u svetu koji je, inače, jedan – barem šematski da budu dogledani u istom ključu? Reč je o znanjima, poput onih o evoluciji nežive u živu materiju, u kosmologiji ili, pak, funkciji ljudskog mozga i imunog sistema, u biologiji, odnosno, razvoja jezika i društvenih oblika, u lingvistici i sociologiji, sve do ponašanja ljudi u panici i sl.

Džon fon Nojman će u prošlom stoleću reći, upravo, da će ovaj, 21. vek, biti vek složenih sistema, da bi, govvoreći o tome, recimo, nobelovac Ilja Prigožin kazao da: „Mi tek počinjemo da shvatamo nivo prirode na kome obitavamo”[1]. A onda, zastavši kraj ovih reči, zapitajmo se zašto ovaj dobitnik Nobelove nagrade za hemiju veruje da mi, zasad, u toj meri zaostajemo za poznavanjem prirode, kao i da činimo to tek na onom segmentu njenom na kome živimo?

Stoga, upravo, što su pogotovo s opštom teorijom relativnosti i kvantnom fizikom, iz prve polovine prošloga veka, iz osnova poljuljana Njutnova načela mehaničkog ustrojstva prirode u klasičnoj fizici, kao i shvatanja o vremenu i prostoru. Suprotno od postulata „Svet je jedan” Talesa, na početku filozofiranja, ili pak onog „Jedno i sve” Parmenida, na kojima je sve dotle počivala i ukupna filozofija na Zapadu, sad se uviđa da ima mnoštvo svetova oko nas, uređenih po vlastitim zakonima, u koje naš um, u načelu, i nema moć da zađe. Naime, dok su Njutnovi zakoni dostajali da na mehanički način opišu strukturu makrosveta do te mere da bi tzv. „Laplasov demon” mogao da predvidi sva buduća i ponovi sva prošla stanja univerzuma, u smislu tačne odredbe položaja svake od čestica koje ga čine i brzine kojom se ona kreće, sada imamo to da, recimo, u mikrosvetu – dakle, na jednom nivou univerzuma – naš um ne uspeva da pojmi kako se neka čestica može u istom trenutku da nađe na dva različita mesta u prostoru.

U „novoj nauci su sada to radije verovatna,
statistička i relativna znanja, a ne
ona neporeciva i apsolutno tačna.

Slika prirode u klasičnoj nauci jeste ta da ona kao nem i samosvojan „automat” opstaje oduvek pred našim očima, a što je francuski filozof Kojre označio rečima „indoletnost” i „glupost” jednog stranog tela u okviru ljudske kulture. A to utoliko što čovekova nastojanja treba da budu svakako ta da i sam svet nauke bude na odgovarajući način nužno obeležen ljudskošću. Sem toga, umesto „tačnih” parametara putem kojih smo mi, po pravilu, ostvarivali svoja znanja o „objektivnoj” stvarnosti, u „novoj nauci” su sada to radije verovatna, statistička i relativna znanja, a ne ona neporeciva i apsolutno tačna.

Ili, pak: klasična nauka polazi od reda i poretka u prirodi, od pojava i procesa koji se ponavljaju u vremenu, iako u njoj sem povratnih ima i nepovratnih procesa. Na primer, oscilacija klatna, ili smena dana i noći, dva su povratna procesa, ali nije to slučaj, recimo, s mešavinom vode i alkohola, jer se ne dešava da se mogu oni spontano da izdvoje bilo kada iz nje. I uopšte, nauka hemije obiluje primerima takvih nepovratnih procesa.

Potom, pošto – prema drugom zakonu termodinamike – svaki sistem iskazuje stalnu težnju da umanji poredak koji mu pripada i poveća svoju neuređenost (entropiju), značilo bi to da će, u krajnjoj instanci, jednom preći on pouzdano u stanje bezređa i haosa. No, primeri biološke, ili socijalne evolucije pokazuju da se iz prostijeg i manje uređenog, može ipak da pređe u složeniji i više uređen sistem, kao što se pokazuje i da haos može da organizuje materiju i da „uslovi” poredak.

I najzad, slučajnost, nepredvidljivost i sl. nisu nadalje „uzgredne” i zanemarljive pojave u prirodi, već njeni stalni konstituenti i pratioci, kao što se i na nju ne gleda više tek kao na statičnu i nepromenljivu, već pre kao na razvojnu i dinamičku celinu, takvu koja prelazi put od poretka ka haosu, jednako kao i od haosa ka poretku. Naime, u poslednjem slučaju, kao što protoci materije i energije dovode do nepovratnih procesa u prirodi, ovi poslednji isto tako mogu da proizvedu i red i poredak u njoj.

Albert Nort Vajthed (Vikipedija)

Ovakvo „statičko” razumevanje sveta kao „jednog i sve” u klasičnoj nauci, pratile su jednako i „dogmatske” predrasude tipa: a) svaka je istina o svetu izraziva matematičkim putem; b) jedan i samo jedan jezik dostaje da se govori o njemu, odnosno, s) svaka bi lokalna istina o svetu bila u isto vreme i univerzalna.

Dakako, i čovek je za mnoge mehaniciste u nauci Novoga doba bio mašina, bilo neoduhovljena (Dekart), bilo oduhovljena (Lametri) i slično, da bi potom, recimo, Kant načinio značajan pokušaj u suprotnom smeru: da, po njegovim rečima, čovek sam konstruiše predmete svog saznanja, sintetičkim delovanjem svoga duha a priori. Međutim, i on nalazi da je moguća jedna i samo jedna istina o svetu koji nas okružuje, jedan i samo jedan naučni pristup u saznanju. Da bi se ovakav dijalog čoveka i prirode produžio potom i s Hegelom, koji je bio protiv redukcionizma u nauci, ili s Bergsonom, koji je pridavao značaj intuiciji, odnosno s Vajthedom, koji je obrazlagao izvesnu filozofiju evolucije i razvoja itd.

I dalje, tragom primedbe Ilje Prigožina, kada je reč o klasičnoj nauci, dodajmo barem toliko da se poput Vajtheda koji se o „čitavoj filozofskoj tradiciji na Zapadu” izrazio rečima da je „čini tek niz fusnota na Platonovo učenje”, isto tako i o fizici, sve do Ajnštajna, može reći da je čine tek komentari na Njutnovu mehaniku. Njutn je, kao što je poznato, uveo pojmove mase, inercije, ubrzanja i dr. i otkrio zakon o privlačenju masa (gravitacije), koji je protegao potom na čitav univerzum – na mikro i makro svet – a što mu je pomoglo da dočara vernu sliku o položaju i kretanju nebeskih tela, ali i pojava na Zemlji, poput smene dana i noći, godišnjih doba, plime i oseke i dr.

Danas se, drugačije no inače, gleda i na pojmove
celine, složenog sistema, organizma i slično,
jer dok Ferdinand de Sosir smatra da njih
„karakterišu tek uzajamni odnosi elemenata
,
sada se pouzdano zna da se u okviru složenih
sistema mogu da izrode unikalni fenomeni
(
emergencies), tipični samo za njih, a
ne i za elemente koji ih čine.

On je formulisao i opšte zakone kretanja i promena, a kad je pronašao (zajedno s Lajbnicom) i diferencijalni račun, mogao je sve i da ih tačno matematički izrazi. Uz to je slika univerzuma koju je ponudio bila krajnje uprošćena: Sunce u središtu svemira, oko kojeg kruže, u istoj ravni, planete, a oko planeta njihovi pratioci. Stoga se može reći da su Njutnova otkrića unela u nauku o prirodi promene kao nijedna druga pre toga, sve i da je on, recimo, poreklo sile gravitacije tražio – u Bogu.

Ferdinand de Sosir (Vikipedija)

Danas se, drugačije no inače, gleda i na pojmove celine, složenog sistema, organizma i slično, jer dok Ferdinand de Sosir smatra da njih „karakterišu tek uzajamni odnosi elemenata”, sada se pouzdano zna da se u okviru složenih sistema mogu da izrode unikalni fenomeni (emergencies), tipični samo za njih, a ne i za elemente koji ih čine. Po primeru gomile peska koja ostvari uvek isti nagib, kada se prospe na tlo, ili vode koja ključa uvek na sto stepeni, ako sadrži broj molekula veći od Avogadrovog broja i dr. (Inače je još Aristotel smatrao, kao i mnogi biolozi posle njega, da je „celina veća od delova koji je čine” itd. – sve i da nam još nedostaje valjana definicija pojma složenosti!).

Mi tako govorimo o ekosistemima, ili o biološkim sistemima i slično, a bili bi to isto i društvena zajednica, i čovek sam, i mozak čoveka, odnosno, svaka biljna i životinjska vrsta, ciklon i anticiklon itd. Za sve njih Prigožin nalazi termin „disipativni sistemi”, koje on, u suštini, opisuje u terminima mase i energije, entropije i informacije, strele vremena i slično, a koji će biti svi i istraživani u okviru nauka poput verovatnoće i statistike ili, pak, modeliranja, simulacije i optimizacije, odnosno, teorija grafova, fraktala, informacije i dr. A sve u nameri da, iz dovoljno razloga, rezultati iz jedne od ovih oblasti mogu biti osnovano preneti na drugu od njih.

I tako je ono što bi bilo, recimo, saznato o ponašanju mrava, moglo biti pouzdano korišćeno u oblasti tržišne ekonomije i slično, da bi se pred naukom o složenosti našla upravo takva holistička pitanja, kao što su funkcija mozga i imunog sistema, evolucija biljnih i životinjskih vrsta, promene društvenih formacija, ili razvoj i iščezavanje jezika, rast populacije, sve do atmosferskih promena, odnosno ponašanja gomile u različitim prilikama i dr.

Inače, mikrobiologija pruža primer kako se živi organizmi mogu da ponašaju suprotno od zakona termodinamike, odnosno, kako mikro entiteti – recimo, proteini i nukleinske kiseline – mogu uspešno da objasne makro pojave u oblasti života. A reč je o pojavama koje su, kao i u svakom složenom sistemu, nestalne, promenljive, slučajne, da pritom nije striktno određena ni sama organizacija njegovih delova u okviru celine – iako nije ona isto tako ni slučajna. Ovakav sistem je, nema sumnje, izvan termodinamičke ravnoteže, jer podleže stalnoj izmeni informacija, materije i energije sa okolinom, bivajući svakako određen lokalnim svojstvima svojih konstituenata, kao dinamičkih faktora.

Pomenimo i jedan aspekat složenosti koji je u tome da se ona razlikuje od „komplikovanosti”. Utoliko što se fenomeni složenosti mogu da jave i kod krajnje prostih (stabilnih) sistema. Slučaj je to, recimo, s Njutnovim „problemom tri tela”, u kome je reč o tome da se odrede putanje tri tela u prostoru, podvrgnutih delovanju tek zakona o uzajamnom privlačenju masa, ako su im poznati položaji i početne brzine kretanja. Taj problem, ovako iskazan, nije rešen do danas, sve i da drugačije formulisan, omogućava on rešenja.

[1] Ilья Prigožiй, Izabella Stengers: Porяdok iz haosa, Moskva, 1986, s. 36.

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar