САГОРЕВАЊЕ НАДАРЕНИХ?

Не би ме зачудило да се испостави да деца из Математичке гимназије која учествују на међународним такмичењима имају мање шансе за успешну научну каријеру од својих вршњака из Математичке гимназије који нису толико заинтересовани да се такмиче и касније одлуче да се баве науком. Зашто?

Дамњан Крстајић

Скупштина Републике Србије је 2019. године донела одлуку да се Математичка гимназија прогласи за институцију од посебног националног значаја. Ово признање Математичка гимназија је добила због изузетних резултата, пре свега на међународним научним такмичењима, али и успешних научних каријера њених некадашњих ученика. Међутим, оно што се не спомиње јесте научна каријера некадашњих ученика Математичке гимназије који су је прославили на међународним такмичењима. Где су данас сви ти некадашњи такмичари на олимпијадама? Да ли су и даље једнако успешни? Да ли смо их заборавили?

На средњошколским такмичењима из математике, као и на средњошколским олимпијадама, деца добијају да у одређеном временском року реше неке задатке. Сви ти задаци имају решења и деца се такмиче у савладавању математичких проблема за које се већ знају решења. Да се разумемо, то нису уопште лака решења и питање је да ли би их ја, као дипломирани математичар, успео да решим. Дакле, овде уопште не ниподаштавам таленат и способност наших младих такмичара. Међутим, шта се дешава са том децом кад напусте Математичку гимназију?

Та средњошколска деца су сјајна у математици и физици у светским оквирима и надасве талентована, па је за очекивати да кад одрасту већина њих постану светски познати истраживачи и професори. А да ли је то случај? Kолико у просеку се то дешава?

Ако се испостави да је доста њих временом сагорело, чија је то онда одговорност? Деца су ту најмање крива. Приметио сам да су и друге школе почеле да копирају Математичку гимназију и да подстичу своје надарене ученике да учествују на међународним такмичењима. Мишљења сам да је довољно времена прошло да статистички можемо утврдити колико су међународна такмичења добра за нашу талентовану децу и да ли можда не би било лоше да их и другачије стимулишемо.

Озбиљно бављење науком захтева критичко размишљање у вези тренутних теорија и проблема, креативност за њихово савладавање, као и умеће презентације својих идеја. Да ли форсирањем младих талената да боље од других решавају већ решене задатке, ми њих припремамо за будући научни рад? Или да нас прославе?

Kао што сам рекао, велико је умеће решити тешке задатке на међународним олимпијадама и не треба да нас зачуди да таква деца добијају места на елитним иностраним универзитетима. Међутим, упис на престижни универзитет је само почетак у нечијој каријери, а не крајњи успех, а дефинитивно није гаранција за будући успех у животу.

Хоћу да нагласим да је мени Математичка гимназија драга. Матурирао сам у њој пре више од 30 година и везују ме лепа сећања. Познајем доста такмичара из моје и будућих генерација. Драга су ми деца, њихови родитељи, као и професори у данашњој Математичкој гимназији. Нисам имао никакав пословни аранжман, нити гајим икакве претензије да се укључим у рад Математичке гимназије.

У разговору са децом и родитељима, уверио сам се да је Математичка гимназија и даље лепо место за младе који воле математику, физику и друге науке. Професори у Математичкој гимназији су посвећени деци и подстиче се њихов развој. Мишљења сам да је важно да Математичка гимназија постоји. Она јесте и треба да остане институција од посебног националног значаја.

Оно што ми је жао јесте када чујем да деца узимају персоналне тренере за такмичења; када чујем да неки мисле да је студирање у Kембриџу крајњи успех; кад видим да се љубав према науци претвара у неку врсту рововске борбе за место на такмичењима. Нема сврхе и није лепо да наводим бивше ученике Математичке гимназије који су постизали светске успехе у средњошколским међународним такмичењима, добијали места у престижним иностраним универзитетима, а онда касније затајили.

Има и оних који су просперирали касније. Сигурно ту има и разних личних разлога за каснији успех или неуспех, невезаних од истрошености од такмичења. Није мудро ни лепо судити појединцима, али може да се уради статистика и предочи јавности где су процентуално учесници међународних средњошколских такмичења 10 година након одласка из Математичке гимназије. Петнаест година? Двадесет година? Јесу ли у светском врху као што су били током средње школе?

Ако се испостави да је доста њих временом сагорело, чија је то онда одговорност? Деца су ту најмање крива. Приметио сам да су и друге школе почеле да копирају Математичку гимназију и да подстичу своје надарене ученике да учествују на међународним такмичењима. Мишљења сам да је довољно времена прошло да статистички можемо утврдити колико су међународна такмичења добра за нашу талентовану децу и да ли можда не би било лоше да их и другачије стимулишемо.

Не би ме зачудило да се испостави да деца из Математичке гимназије која учествују на међународним такмичењима имају мање шансе за успешну научну каријеру од својих вршњака из Математичке гимназије који нису толико заинтересовани да се такмиче и касније одлуче да се баве науком. Зашто?

Живот је маратон, а успеси на међународним средњошколским такмичењима су пролазно време на 10 километара. Kриво ми је што се то деци не каже, већ се подстичу да нас прославе са местом међу првима на 10 километара. Немам ништа против ако нека деца имају жељу да се такмиче у математици, или у другим наукама, да ту своју жељу и остваре. Оно што ми као друштво имамо одговорност јесте да их упозоримо да не сагоре.

(Извор Данас)