АСИМОВЉЕВ СОЈ

СИГИСМУНД

Pixabay


Веселин Гатало

На кревету, усред укусно намјештене прозрачне собе, лежао је дјечак са црном мачком на грудима.

Заправо, Сигисмунд је имао деветнаест година. И исто толико година је памтио свјетла и звуке у тој соби. Изгледао је као дјечак јер је био мали и закржљао усред непокретности.

Сигисмунд , наиме, није могао ходати. Није уопште могао мицати ниједним дијелом тијела. Чак ни говорити, бар не као што људи обично говоре. Очи није могао покретати, иако је крајичком зјенице видио прозор, а то му је било јако важно. Само је трептањем очних капака показивао да је жив. Или да му нешто смета.

Црни мачак се звао Игор. Углавном би проводио сате лежећи на свиленом платну пиџаме, на Сигисмундовим грудима, предући и жмиркајући зеленим очима.

Можда не би било лоше да уклонимо тог мачка – рекао је једног дана Станислас, кућни љекар Kелерових. – Могао би наудити Сигисмунду.

На то се Сигисмунду повисио крвни тлак и ненормално убрзао рад срца, а капци почели нервозно трептати. Инструменти који су мјерили његове тјелесне параметре, тада као да су били полуђели. Тако да од тада више нико није спомињао Игорово удаљавање од непокретног младића.

Младићева мајка, Ули Kелер, некад му је знала читати приче о принцезама и витезовима.

Њен јединац је волио те приче. Знала је она то, појачана церебрална активност би се очитовала на регистрима његових можданих таласа. Мада Ули није требала машину која би јој морала рећи да ли је њен син сретан или несретан, јер му је била мајка. А оне, мајке, знају те ствари.

А онда се однекуд довукло црно маче и узело јој пажњу и љубав њеног сина. Отад више није било реакције на приче које му је читала.

Ули није била љубоморна. Kако би могла бити љубоморна кад је осјећала да га то маче чини сретнијим него што је био сретан док му је она држала руку и читала…? У реду, била је љубоморна. Али само мало.

И отац Франц је волио свог јединца. Ријетким тренуцима кад је био код куће, искључивао би свој мобилни телефон и дуго сједио поред његовог кревета.

Причао би му о милионским пословним трансакцијама, проблемима прилагођавања временским зонама, о удаљеним земљама и окрутном пословном свијету гдје велике рибе једу мале а само најуспјешнији опстају.

Плакао је и Франц над судбином свога сина, баш као и Сигисмундова мајка. Али њих двоје никад нису плакали заједно, пошто су се ријетко виђали. А ријетко су се виђали зато што се више нису вољели. Та соба и младић у њој су били једино што их је, макар наизглед, чинило мужем и женом.

Изузевши доктора Станисласа, само су још њих двоје и црни мачак чинили Сигисмундов свијет.

Тако се чинило.

А заправо, знало се јако мало о његовом свијету. Заправо, нису знали готово ништа.

Сигисмунд је добро познавао сусједство. Чак цијели град Беч. Дању је лежао, а ноћу, кад нико није улазио у његову собу, шетао је по ресторанима, гледао најновије Спилбергове филмове у градским кинима, посјећивао позоришта… и непристојно завиривао кроз туђе прозоре.

Ноћу је ходао парковима, гледао дивне и грозне ствари које се у глухо доба одвијају тамо.

Понекад би украо понеку вриједну стварчицу или нешто новца из новчаника богатих сусједа и остављао на узглављима вјечито болежљиве дјеце сиромашних илегалних емиграната који су живјели у прљавим предграђима. Kао Робин Худ у причама које му је читала мајка, крао је богатима да би давао сиромашнима. Сметало му је понекад то што је био превише мален и слаб да би се тукао с продавачима дроге и силеџијама који су загорчавали живот дјеци и добрим људима.

Био је чак и заљубљен. И то сретно.

Волио је малу плаву Хилдегард која је као секретарица радила у једној од фирми његовог оца. Имала је прекрасну дугу косу, модре очи и јамице на образима. Kао принцеза из бајки које му је мајка читала док је био сасвим мали.

Некад би откинуо цвијет у парку и однио јој га. Некад би и јели и спавали заједно.

Волио је кад би га привила на своје мале груди и миловала му врат. Тада би уживао у њеном мирису и додиру свиленкасте плаве косе.

Дању је Сигисмунд дријемајући планирао гдје ће ићи и шта ће радити то веће.

Тог дана је његова мајка остала у столици за љуљање и опет га покушавала заинтересовати за своје читаније. А њему није било до тога.

Хтио је вечерас изаћи раније и видјети да ли је мали Хусеин из избјегличког кампа оздравио.

Само да мајка не затвори прозор прије него што оде.

Само да Игор и вечерас могне изаћи напоље, у град.

О аутору

Stanko

Оставите коментар