Нема сумње, дакле, да један таман и дифузан слој пракултуре почива у нама, као део биолошког наслеђа задобијеног еволуцијом врста.
Проф. др Милан Д. Тасић
Шта је то човеково, својствено њему, пре свега и до највише мере, по чему се разликује од других бића? Оставимо ли по страни да је саздан по „слици Бога”, ради вечног живота у рају, и зађемо ли у науку, наћи ћемо не друго до да је он праунук минерала, који ће ишчезнути заувек, кад учине то и Сунце, и Земља.
Тâ поуздано је нестало већ више грана-врста (erectus, habilis…) на грани еволуције до које се успео, да сад отеловљује сам и род (homo), и врсту (sapiens).
Нема сумње, дакле, да један таман
и дифузан слој пракултуре почива
у нама, као део биолошког наслеђа
задобијеног еволуцијом врста.
Једном се хтело (18. век, Лине) да се у самој физиологији (мозак, лобања) препознају знаци човекове уникалности, али је све што би се нашло на том месту изнова порицано – до износа, рецимо, од 99 одсто гена које дели са шимпанзом, а да две врсте, ипак, раздваја недогледан јаз, управо у ономе што желимо да разликујемо.
Но, генетика и палеонтологија сведоче, колико су то само тачне науке, прва од њих, да ако 10.000 година и раздваја врсту sapiens од њој претходеће, само 7.000 година нас дели од појаве земљорадње, а 5.000 година од сточарства и грађевинарства. У том се интервалу времена, дакле, слути „еволутивни скок” за којим трагамо, а то је онај најређи феномен – људске културе.
Јер ако и по разуђености културних творевина, а нарочито по сложености њиховој и богатству, човек до највише мере надилази сва остала бића, ми трагове и говора, и учења, и оруђа… све до оног етичког и естетског у њему, препознајемо – (додуше) најразличитије – посвуда по дужини животињског царства, идући од врсте до врсте. А штогод бисмо узели од тога да је „специфична разлика” човекова, готово обиље примера то убрзо пориче.
Говор човеков је, на пример, нешто друго, али сложеност песама птица и китова – познају оне и интервале – упућује не друго до на њихову синтаксу, или то што зелени мајмуни упозоравају различито на опасности с неба и оне са земље – семантику.
Када је реч о учењу, поново: папагаји могу да науче до педесет речи, има птица које разликују бројеве до осам, а орангутани то чине са стотинама знакова. Односно, ради ли се о оруђима, такве примере доносе шимпанзе који користе гранчице да би извукли термите, или зебе с Галапагоса – бодље кактуса док трагају за инсектима.
Да чак и рудименте социјалног живота (живота у групи, јату…) препознајемо на све стране: шимпанзе би тако начиниле план и доделиле себи тачне улоге док одлазе да нападну неку групу, док би се мајмун бонобо успео с рањеном птицом на дрво и подигао јој крила да полети. Занимљив је и обред упокојења код слонова: неки од њих покривају леш земљом и гранама и бдију целу ноћ на том месту пре но што се удаље.
У истом смислу трагова или клица, ми говоримо и о добром и лепом код животиња. Прво илуструју велики мајмуни који познају помоћ осујећенима у групи, преговоре и помирење, а ово друго, рецимо, женке оних птица које више воле мужјаке живих боја, који одају склад – што упућује, иначе, на стање здравља, као израз оног најдубљег порива за самоодржањем.
Нема сумње, дакле, да један таман и дифузан слој пракултуре почива у нама, као део биолошког наслеђа задобијеног еволуцијом врста. Но, да је стицањем свести о себи самом, развојем мишљења, апстракције и имагинације, човек зашао у сам механизам света, што му је помогло потом да овлада знатним делом стварности која га окружује. (Само наша врста је успела да за 200 година промени климу на планети).
Уследила је разуђеност облика и ингениозност духовних творевина (уметност, религија, наука), а ваља ли пребирати по њима и угледати оно што задивљује више од свега човековог био би, могуће, нађен математички језик којим васиона проговара о себи кроз моделе домишљене о њој.
