АТИНСКИ ТРГ

ЖЕНА ЈЕ ЖЕНА ЈЕ ЖЕНА

Unsplash

То је онај исти свет који лепоту дефинише као младу, заробљену у једном тренутку у времену који се онда на разне артифицијелне начине продужава у бескрај. То продужавање несразмерно чешће изводе жене, јер се од жена очекује да буду лепе, док мушкарци могу да буду природни.


Др Адриана Захаријевић

Kада сам прешла четрдесету, појавиле су се прве „старачке мрље на рукама. Kожа је неупоредиво мање прхка и мека, на лицу ми се без грешке види да сам плакала, да сам лоше спавала, или да сам просто спавала. Седе власи прате и разне друге седе длаке, а груди су, што од последица дојења, што од последица бесконачних сати седења у полуискривљеном положају – нешто друго.

То се види, а толико је тога што се не види: болови у деловима тела којих донедавно нисам била свесна ни да постоје, којима свакако нисам знала име, узроковани неким најобичнијим дневним активностима, умножавају се мимо моје воље, подсећајући на крхкост тела о којој сам донедавно мислила само изнимно, у другом стању или онда када сам га нечим нештедимице мучила. На прагу менопаузе, схватам да не знам готово ништа о том телесном догађају јер се у нашој култури о томе мало говори. Права природна жена.

Ако је друштво наменило жени да има друштвену вредност само док се не уда, онда за њу после тога наступа друштвена смрт – невидљивост, неважност, запуштеност.

Сви су људи у једном једнаки, сви ће умрети. Огромна већина нас ће пре тога проћи кроз процес у којем нас тело позива и опомиње, некад врло једноставно говорећи: ово више не могу. Старимо сви, али се у патријархалној култури старење посебно види на женама. Разлог је једноставан. Највећа друштвена вредност жене мери се њеним изгледом. Премда су се кроз историју стандарди лепоте мењали па су некад лепе биле пуначке, „здраве жене, а данас је лепота мршава, жене су биле лепе само док су младе.

Није ту реч само о култу младости, великом изуму 20. века подстицаном разним лукративним индустријама лепоте, већ о друштвеној улози која је женама намењена откако је света и века. Лепота је такорећи била бесплатна улазница, згодно преимућство које женама у једном недугом периоду помаже да лакше постану супруге и мајке. И лепота и друштвена потреба за њом су зато кратковеке. Осврнемо ли се на историју, ко још памти неку педесетогодишњакињу, мајку седморо деце, која је у својој педесетој блистала и после седам порођаја словила за лепотицу? Ако је друштво наменило жени да има друштвену вредност само док се не уда, онда за њу после тога наступа друштвена смрт – невидљивост, неважност, запуштеност.

Могло би се рећи, добро, то је тако било пре, док жене нису ушле у јавни простор, поставши као и мушкарци снабдевачи, говорници, заштитници, доносиоци одлука. Или, то је било тако док капиталистичка машинерија није избацила и „новог мушкарца који једнако жели да буде и остане леп. Или, то је било тако док друштво није почело да вреднује жене према оном што чине, а не према обиму струка и кукова.

У збиљи, међутим, живимо у свету који од најранијих дана генерише мржњу према телу, константно незадовољство и стремљење неостваривом идеалу који се свима пласира као обавеза, као нешто што можемо купити, извајати, (не) појести. И премда се то односи и на жене и на мушкарце, живимо у свету у којем таблоиди неће славодобитно делити фотографије с летовања којима исмевају мушкарца јер „више није леп (а јавна је личност па не сме да му се догоди да посустане у „изгледању; или је довољно богат да себи може да приушти да се „не запусти).

Неприродно је презирати спонтаност, одбацивати пролазност, не бити добро у свом телу, једином које имамо на овој планети. Није лепота природна или неприродна, ружан је свет који лепоту додељује, прописује и закида.

Живимо у свету у којем се чудимо храбрости холивудских дива које не скривају сребрне власи и боре, иако нас баш ништа и никад не чуди кад видимо њихове једнако оседеле и изборане вршњаке. То је онај исти свет који лепоту дефинише као младу, заробљену у једном тренутку у времену који се онда на разне артифицијелне начине продужава у бескрај. То продужавање несразмерно чешће изводе жене, јер се од жена очекује да буду лепе, док мушкарци могу да буду природни.

Стандарде лепоте нису измислиле појединке: друштво нам их је, као нежељени дар, даровало, као и поруку да је старење ружно, да је за скривање ако немаш пара да га „унапредиш. Шта год радиле, мере нам се кукови: пре него што смо родиле, а и пошто смо родиле, само се извлачи другачија мера. Страх од старења и његово трајно одлагање престаје да буде страх од опомене тела да више не може, поставши начин да се, бар још мало, бар још закратко задржи вредност у друштву које жене шкартира пошто се та вредност и даље, упркос свему што (знамо да) радимо, мери непостојаним мерилом лепоте. Мерилом којим се купује достојанство. Наравно, ко може да плати.

Нема неприродних жена. Неприродна су само друштвена очекивања од нас да нам лепота буде вечна бесплатна улазница, коју ћемо скупо плаћати разним корекцијама тела које никада нисмо ни научиле да волимо. Неприродно је презирати спонтаност, одбацивати пролазност, не бити добро у свом телу, једином које имамо на овој планети. Није лепота природна или неприродна, ружан је свет који лепоту додељује, прописује и закида.

(Извор Пешчаник)

О аутору

Stanko

Оставите коментар