Даљим хлађењем Земљине површине и хлађењем океана енергија везе тако насталих живих бића постала је већа од потенцијала окружења те су она опстала и чак су могла и да изађу на копно упркос гравитацији.
Никола Пилиповић
Зашто је живот настао у води?
Да је живот настао у води је веома вероватна и општеприхваћена хипотеза, јер почива на неспорним чињеницама: највећи део сваког бића је вода и самим тим ниједно биће не може опстати без воде. Ипак је то закључивање од последице на узрок, из чега се не може извести никакав закључак који би водио било каквом уопштавању, те је та хипотеза без икаквог хеуристичког потенцијала. А биолози и филозофи су сами себи затворили једини пут сазнања живота и живог бића када су прихватили да слободе, као негације каузалитета, не може бити те да је живот каузалан и да су жива бића савршени механизми, иако сваки покрет сваког живог бића демантује ту идеју. Узалуд предани експериментатори покушавају да у епрувети изнедре живот, то је безнадежније од Сизифовог посла, јер он је знао шта ради а они појма немају шта траже јер не знају шта је живот, те и ако би којим немогућим случајем налетели на њега не би га препознали, штавише трагају за животом у космосу а не препознају га у свом окружењу и у себи самим. Успех тог трагања је вероватан колико је вероватно направити перпетуум мобиле.
Трагање, које почива на искуству, за одговором на питање „зашто” јесте апсурд. Јер искуство постоји само у једном једином тренутку, а одговор мора почивати на узроку. Друга је ствар што цивилизација, као и свако биће, има памћење те меша прошлост са садашњошћу, то нимало не мења бескорисност искуства ван сазнања законитости природе, ван сазнања одговора на питање „како”. Одговор на питање „зашто” може дати само теорија која је искуствено апсолутно истинита, ако постоји. Изгледа као да смо у контрадикцији када се позивамо на искуствено апсолутну истину а побијамо могућност сазнања из искуства, али није тако. Јер искуствено апсолутно истинита теорија је она која априори садржи истинито сазнање сваког могућег искуства. А то је највише што се може знати, јер појам знање по самој дефиницији је искуствена истина, што је једна таутологија јер је то једина могућа номинална дефиниција знања. У таутологијама се крије искуствено апсолутна истина. Наравно не у чистим таутологијама, које су само празне игре речи, не много другачије од плеоназама, већ у оним којима је додат предмет номинално дефинисан таутологијом, које на тај начин представљају једину могућу истину која почива на том појму.
Два услова се морају остварити да би настао живот:
• Мора се омогућити континуитет из каузалитета у слободу;
• Мора се остварити довољно велики број случајних грешака да би њихова вероватноћа достигла један.
Примера ради, из дефиниције знања да је оно искуствена истина, следи нова таутологија: знање се не може смањивати, јер оно што је искуствено истинито не може истовремено бити искуствено неистинито (осим код хегеловаца), а то значи да знање еволуира, да је његова еволуција иманентна самом искуству а тиме и самој материји јер важи за свако могуће искуство а то значи и за све појавне форме материје. Или када кажем из искуства се не може изићи, то је неспорна апсолутна истина али није чиста таутологија, јер је у њу унет предмет. И Декартово cogito ergo sum је једна опредмећена таутологија и зато је и прихватамо као неспорну, апсолутну истину, она исто то каже само на други начин: бити у искуству значи бити. Можемо разложност заснивања теорије на реалним, опредмећеним таутологијама одразложити и непосредно: ничему не може служити нека апсолутна истина, која се не би односила на саму могућност искуства и више од тога, она се не може ни дефинисати, па чак се не може ни замислити. Покушајте да замислите нешто што је апсолутно истинито а не односи се ни на какав искуствени појам и уверићете се да то није могуће, јер под појмом апсолутно истинито можемо мислити само оно што је истинито у сваком могућем искуству.
После нерешивих метафизичких загонетки: шта је материја, шта је космос, како је настао, које су ван сваког могућег искуства, свакако је најзанимљивија загонетка како је настао живот, која је такође ван искуства, јер се десила у прошлости, али је у домену могућег искуства, јер је фаза у еволуцији материје која је искуствено апсолутно истинита, што смо већ раније показали. Ако је иманентно материји, конкретно материјалним објектима, да знање еволуира, онда мора да еволуира и објект кроз који се то знање демонстрира, јер искуство значи комуникацију, однос са окружењем, са другим објектом. Теорија заснована на практичким, реалним, опредмећеним таутологијама је једина могућа теорија која може изаћи ван искуства у домен могућег искуства, што је довољно да сазнамо и будућност јер је она у домену могућег искуства. Због тога је, због могућности сазнања будућности, таква теорија значајна а пошто је апсолутно искуствено истинита тиме је и једина могућа, јер и када би дошли до неке друге она би морала да се сведе на ову, то јест била би иста са њом и не би била друга. Наравно говоримо о будућности бића цивилизације, а тиме и о будућности човека јер је оно, као апсолутни господар планете једино слободно и тиме једино које подлеже само императиву еволуције. То још није држава, јер је она у компетицији са другим државама, али тиме се још више убрзава њена еволуција, која се своди на трансформацију на неорганску основу неупоредиво већег и енергетског и еволуционог потенцијала.
Пре него што пређемо на нашу тему треба да се подсетимо на суштину појма каузалитета јер слободу можемо дефинисати само у односу на каузалитет, наравно на оно што је искуствено апсолутна истина, то јест што је практичка таутологија. Прво, постојати значи постојати за другог, а то значи деловати на њега, а деловати је могуће само кроз материју, то јест преласком енергије–масе, то је феномен који је одређен законом вероватноће: енергија прелази са објекта вишег потенцијала на објект нижег потенцијала. Друго, сви процеси морају бити континуални, иначе би била потребна бесконачно велика енергија за њихово остварење. Треће, сви феномени су каузални, понављају се по неком закону иначе објект не би ни постојао, јер не би могао да се врати у првобитно стање. Четврто, као што је још Хераклит уочио, објект се не враћа у потпуности у претходно стање, јер су се у међувремену остварили и други феномени који су квантитативно променили неке друге одреднице, атрибуте објекта. Пето, ако се атрибут одржава по квалитету, и може да се врати у првобитно стање по квантитету, то онда значи да он поседује памчење. То је неспорна чињеница коју јасно демонстрира кристализација и још боље низови РНK и ДНK. Шесто, појам сложени објект не чини скуп његових делова, већ је нова целина која се може разложити на делове, то јест сложени објект није одређен збиром атрибута својих делова већ је скуп нових атрибута.
Физичари тумаче објект једино како је могуће, према његовом деловању. Али биолози и филозофи то нису схватили као таутологију те праве крупну и недопустиву грешку; уместо да тумаче живо биће као целину, као објект, што значи кроз његово деловање, они тумаће његове делове кроз њихово деловање, што се своди на каузалитет, те из тога потпуно погрешно закључују да је и живо биће скуп неживих форми и да је само један веома сложени механизам. Ниједан ум, суочен са овом грубом контроверзом не може закључити да је живо биће механизам. Може остати у незнању шта је живо биће али не и тврдити да је оно само један механизам.
Имајући ово на уму, можемо се упустити у тумачење загонетке зашто је живот настао у води. Почнимо од неспорне чињенице да су материјални објекти или прости или сложени. Прости објекти су они које на данашњем нивоу знања не можемо раставити на простије и зовемо их елементарне честице то су електрон, протон и читав низ виртуелних честица које постоје само у експерименту. Сложене честице можемо раставити на простије и оне су могуће ако им је потенцијал везе виши од потенцијала окружења, али је нижи од потенцијала везе својих делова иначе би се делови распали пре него целина и не би могли ни знати за њих. Из тога произлази неизбежност еволуције материје, јер при хлађењу окружења настају све сложенији објекти, а космос се хладио ширењем. Зашто се ширио и шта то значи је једно од метафизичких питања на која нема одговора. После гравитационе фазе у којој су настали масивни космички објекти и атоми, то јест такозвани хемијски елементи, еволуција је наставила на планетама јер је потенцијал на њиховој површини неупоредиво нижи те су настала једињења, и она која садрже угљеник која зовемо органским.
Међутим на планети нису могуће форме чији потенцијал је мањи од потенцијала гравитације. Изузетак су форме које настају у течности јер се у њој поништава гравитација са потиском уколико форма има специфичну тежину исту као и течност. Нарочито сложене форме су могле настати у облику низова, ланаца јер је сваки атом доступан у непосредном додиру са окружењем и лако га је заменити – наравно ако постоји у течности – уколико је изгубљен у комуникацији са окружењем. Тај процес – губитак атома услед комуникације и његова надокнада на основу памћења – јесте потпуно каузалан, потпуно је у складу са законима природе и са појмом атрибута. Али ма колико да је објект сложен, број његових атрибута је тачно одређен и тиме је и ограничен.
Супротно томе живо биће делује по својој вољи, по своме разлогу и у томе се и састоји слобода – живот. То значи да биће остварује нове атрибуте, те је број његових атрибута већи од броја атрибута његове материјалне структуре и, што је важније, он није ограничен јер свако деловање на окружење је нови атрибут, то је суштина и мера еволуције бића. Биће остварује своју добит кроз слободу, кроз негацију каузалитета, јер је последица разлог његове активности, то јест у његовој активности последица долази пре узрока – то сам назвао каузални круг (KK) – кроз њега се остварује живот, а његова величина је мера еволуције бића, мера његове слободе, његовог знања, његовог продора у окружење и у будућност, мера живота. У томе је суштина живота: он је у квалитету у томе да производи нове феномене а квантитет тих феномена је мера еволуције бића, материјалне структуре кроз коју се остварује живот, слобода, знање, агресија.
Kаузални круг може бити бесконачно мали и бескначно кратко трајати а ипак је то искра живота, али он не може настати каузално већ само случајно, само грешком у репродукцији изгубљеног атома у РНK низу. Ако та грешка резултира неким дејством на окружење онда је то искра живота, а тек она грешка којом биће остварује добит ствара већу вероватноћу опстанка те материјалне форме. Није могуће дефинисати када је форма постала живо биће из јасног разлога што се живот састоји само у акцији а она може бити немерљиво мала и немерљиво кратка. Тиме је задовољен услов да каузалитет континуално прелази у слободу – живот. Тек онда када та акција, та агресија постане мерљива можемо препознати живот, али то још није живо биће јер није остварена и јединствена воља. Kада се оствари потпуна подела послова, подела добити и подела власти та форма постаје живо биће, а то захтева јасну границу између бића и окружења. Значи живот настаје пре живог бића и може постојати у форми која није живо биће.
Сада можемо показати зашто је вода била услов настанка живота на Земљи, а тиме и да живот може настати само у течности сличних физичко-хемијских особина и довољно велике масе. Два услова се морају остварити да би настао живот:
• Мора се омогућити континуитет из каузалитета у слободу;
• Мора се остварити довољно велики број случајних грешака да би њихова вероватноћа достигла један.
Вода задовољава први услов тако што:
– Поништавањем дејства гравитације омогућава стварање веома сложених објеката чији потенцијал везе је толико мали да није увек и на сваком делу већи од потенцијала окружења, то јест омогућава губитак атома и тиме и еволуцију материје;
– Омогућава да се тај сложени објект одржава заменом изгубљених атома;
– Омогућава да каузални круг, то јест живот буде бесконачно мали.
Други услов је задовољен тиме што:
– Маса воде на Земљи је веома велика, те је и број објеката – РНK – био веома велики;
– Окретањем Земље изнуђено је непребројиво много феномена, прелаза енергије из окружења на РНK дању и обрнуто прелаз енергије са РНK на окружење ноћу и тиме је остварена довољна вероватноћа настанка живота;
– Прозирност воде је увећала број феномена.
Даљим хлађењем Земљине површине и хлађењем океана енергија везе тако насталих живих бића постала је већа од потенцијала окружења те су она опстала и чак су могла и да изађу на копно упркос гравитацији.
