Kако утичу да наша галаксија изгуби масу?
Астрономи објашњавају да се ово дешава зато што оне сав свој водоник потроше за свега неколико милиона година, након чега долази до супернове. Међутим, од остатака њихових језгара након експлозије настају неутронске звезде и црне рупе које је јако тешко уочити, јер су и једне и друге малих пречника и готово да не емитују било какву светлост.
Стога не чуди чињеница да је њихово идентификовање веома тешко и да не постоје детаљне мапе са њиховим положајима у свемиру, ипак студија која се скоро бавила овим феноменом је открила која су то подручија где би у будућности научници могли да их нађу. За потребе истраживања посматране су звезде и њихова распростирања у Млечном путу, након чега су симулирали на који начин би звездани остаци могли да ступе у интеракцију са другим звезданим објектима.
Резултати сугеришу да су звездани остаци равномерно распоређени, што значи да већина њих налази на удаљености од стотинак светлосних година од звезда. Другим речима, ако се најближи звездани остатак од Сунца налази на 65 светлосних година, онда се може рећи да и ми највероватније имамо „звезданог духа” у свом дворишту – а да тога уопште нисмо ни свесни.
Ипак, они су приликом истраживања дошли до необичног открића – овакве врсте старих мртвих звезда током времена буду избачене из наше галаксије. Ова изненађујућа особина дистрибуције у моделу који су сами дизајнирали предвиђа да око трећина звезда доживи сусрет са другим телима након чега добијају толико убрзање да на крају избегну гравитационе силе Млечног пута.
Другим речима, наша галаксија са времена на време губи на својој маси. Астрономи наводе да за њих ово представља изненађење, јер је до сада било познато да само мали кугласти скупови звезда имају карактеристику тзв. испаравања. Рад је објављен у часопису Monthly Notices of the Royal Astronomical Society.
(Национална географија)
