Сада су научници сигурнији да разумеју како описани космички процеси функционишу и да су мерни инструменти прецизни. Kосмичка криза је избегнута, а Стандардни космолошки модел је преживео још један велики тест. Ипак, решавање ове драме доноси и једну понизну истину. Потврдило се да се свемир шири све брже, али и даље се не зна зашто.
Замислите да посматрате тканину простор-времена како се растеже попут балона који неко непрестано надувава. Деценијама смо веровали да се разуме овај процес, али наука је поље у којем ниједна истина није апсолутна без сталног преиспитивања. Да ли се пространство у којем живимо полако смирује или се галаксије од нас удаљавају све брже, гоњене неком невидљивом силом? У августу ове године међународни тим астрофизичара, укључујући добитнике Нобелове награде, објавио је свеобухватну анализу која решава велику космичку драму. Овај научни рад, објављен као директан одговор на контроверзне тврдње из претходне године, дефинитивно потврђује: космичка експанзија и даље убрзава.
Да би се разумело како се уопште мери пространство универзума, морају се упознати супернове типа Иа. У астрофизици их називају стандардним свећама. Замислите да знате тачну снагу једне сијалице – ако видите колико је њена светлост слаба у даљини, можете прецизно израчунати колико је далеко. Ове експлозије белих патуљака увек достижу сличан максимални сјај, што научницима омогућава да их користе као космичке лењире. Управо су професори Адам Рис (Adan Riess), Брајан Шмит (Brian Schmidt) Бриан и Сол Перлмутер (Saul Perlmutter) 2011. године добили Нобелову награду јер су, посматрајући ове супернове, открили невероватну истину: свемир се не шири константно, већ се то ширење убрзава. За убрзање одговорна је тамна енергија, мистериозна сила која прожима празан простор и делује као невидљива рука која гура материју супротно од гравитације. Да ли тамна енергија слаби?
Научни свет је био озбиљно уздрман прошле године када је тим истраживача из Јужне Kореје објавио студију која је директно угрозила Стандардни космолошки модел. Њихова тврдња била је радикална: сугерисали су да тамна енергија можда слаби током времена и да се ширење свемира заправо успорава. Тврдили су да супернове типа Иа нису стандардне онолико колико се мислило и да њихов сјај зависи од старости свемира. Уколико би то било тачно, мерења удаљености била би погрешна, а закључак о убрзаном ширењу – само једна велика оптичка варка. Где је претходна студија погрешила? Тим предвођен др Филом Вајзменом (Phil Wiseman) са Универзитета у Саутемптону спровео је ригорозну истрагу, а резултати су објављени у престижном часопису Monthly Notices of Royal Astronomical Society. Научници су идентификовали два кључна техничка пропуста у јужнокорејској анализи:
- Старост звезда наспрам старости галаксија: Претходна студија је направила грешку третирајући старост целе галаксије као старост саме звезде која је експлодирала. То је проблематично јер у старој галаксији и даље може постојати млада звезда. Kоришћење погрешне старости мења хемијску слику (метална својства) експлозије, што доводи до погрешног прорачуна сјаја.
- Маса галаксија домаћина и бука у подацима: Истраживачи су утврдили да претходна студија није правилно урачунала масу галаксија у којима се супернове налазе. У модерној космологији маса галаксије је кључна за калибрацију – процес уклањања шума (попут гравитационих ефеката или прашине која црвени светлост) да се добије чист сигнал о брзини ширења.
Kада су ови чиниоци правилно узети у обзир, подаци су поново показали јасну слику: докази за убрзано ширење свемира су чвршћи него икада. Ова дебата, дакле, није била узалудна. Kако је истакао професор Адам Рис, „екстремне тврдње захтевају нарочито пажљиво тестирање”. Иако се претпоставка о успоравању показала нетачном, она је натерала научнике да оду корак уназад. Професор Марк Саливан (Маrk Sullivan) објаснио је да је ово суштина прогреса – преиспитивање утврђених идеја отвара нове путеве у разумевању саме астрофизике експлозија. Др Броди Поповић (Brodie Popovic) је додао да је то била драгоцена прилика да се провере све базичне претпоставке. Резултат? Сада су научници сигурнији да разумеју како описани космички процеси функционишу и да су мерни инструменти прецизни.
Kосмичка криза је избегнута, а Стандардни космолошки модел је преживео још један велики тест. Ипак, решавање ове драме доноси и једну понизну истину. Потврдило се да се свемир шири све брже, али и даље се не зна зашто. Тамна енергија остаје највећа загонетка модерне науке – невидљива сила која кроји судбину свеколике материје.
(Астрономски магазин)
