У ИМЕ ОЦА

Сунчано београдско јутро, с температуром изнад просека за ово доба године, наговештавало је још један леп дан. Уз хитове осамдесетих, са сасвим случајно одабране локалне радио-станице, возио сам се прастаром полупразном цестом, избегавајући добро ми познате рупе и рупетине. Kроз отворен прозор ветар је однекуд довукао мирис првог снега. Увек кренем скоро сат раније да бих избегао гужву и евентуално кашњење, али сустигао сам, на несрећу, стари зглобни аутобус Градског саобраћајног, а бесконачна пуна линија почела је да ми се смеје и смејаће ми се скоро до главне фабричке капије. Имао сам довољно времена па се нисам много нервирао. А онда ми је зазвонио мобилни. Јавио сам се и зачуо добро познати глас:

„Где си?”, упитао ме брат.

„Ево…”

„Шта радиш?”

„У колима сам, идем на посао. Само што нисам стигао. Шта је било? Шта се десило?”

„Не могу ти ништа рећи преко телефона, али долази одмах! Долази овог часа!”

„Је ли мама у реду?”

„Мами није ништа, али долази! Озбиљно, важно је! Мораш одмах доћи! Ово ти не могу рећи телефоном – не би схватио. Ни ја ништа не контам.”

У трену сам проклео све оне силне мејлове које сам му слао о глобалним заверама и владама у сенци. Ма ја сам га и навукао на Максвела, Ајка и њима сличне. Неке књиге нису за свакога! Пази сад, не може ми рећи преко телефона. Чуће неко ко не треба, шта ли?

„Ама, не могу доћи, човече, јеси ли ти нормалан? Морам на посао, и не знам до када остајем вечерас! Баш смо у фрци, каснимо са испоруком.”

„Пусти сад фабрику и одмах долази! Важно је! Не бих те звао без ве…”

И ту је веза пукла. Покушавао сам обавестити вечно заузетог шефа, па вођу смене, па заменика вође смене… И Сања је била ван домета. Никада, али баш никада, нисам добио мобилним онога ко ми је заиста био потребан у том тренутку, али су зато мене, без разлике, добијали сви редом. Увек и на сваком месту. И под тушем, и на шољи, и у тунелу, и у лифту… Било како било, на крају сам кренуо на подугачак пут да бих видео оно што је по мишљењу мог млађег брата било толико важно да није могло сачекати ни до првог викенда.

Аутопут ми није дуго потрајао. И Шабац је већ био иза мене. Прошао сам прво, па друго велико раскршће са семафорима, и препознао оно место. Баш оно место! Kао да је било јуче.

* * *

Позна јесен је однекуд извлачила последње топле дане и још увек се могло спавати поред отвореног прозора. Пробудио ме рески звук мобилног телефона. У пола шест ујутру! То су они позиви од којих се увек леди крв у жилама јер никад не доносе ништа добро. Погледао сам дисплеј – неко са мени потпуно непознатим бројем звао је из Босне.

„Хало, ко је?”

„Ја сам. Јесте, јесте, нова је картица. Је ли неки проблем?”

„Није”, одговорио сам кратко. Значи, брат је опет „у ходу” променио оператера.

„Јеси ли будан? ”, наставио је с питањима.

„Јесам, јеси ли ти? Знаш ли колико је сати? Шта се десило? Стари? Је ли стари?”

„Јесте. Лоше је. Почео је да се губи. Kаже доктор да неће још дуго. Чекамо те.”

Јавио сам се мојима на послу и отрчао до гараже. На првој пумпи сам насуо пун резервоар горива, па прескочивши аутопут сустигао колону са свим пољопривредницима земље Србије, који су баш тог јутра организовано кренули на своје њиве. И нико од њих није ни покушавао да вози преко двадесет на сат. Неко ново ограничење? Нови пропис? Да ли је ово могуће? Па овако нећу никада стићи! Ма, довиђења…

Pexels

„Добро јутро, младићу. Има ли ко старији у возилу?”

„Добро јутро, господине. Била ми је баба, али сад изађе порад себе…”

„Духовито, врло духовито”, рекавши то полицајац се намах уозбиљи и претерано службеним гласом затражи да види документе.

„Изволите.”

„Хвала. Журите негде? Знам, знам, журите. Да ли знате да је ступио на снагу нови закон о саобраћају? Знате? Kазне за прекорачење брзине драстично су повећане и морам вам рећи да то није све. Па ви све знате. Лепо, лепо… Али, ви не само да сте претицали на пуној белој линији, већ је то ваше тркање прерасло у оно што се сада зове агресивна вожња, тако да имамо озбиљан проблем.

„А проблеми су ту да бисмо их решавали, зар не?”, упитао сам по већ устаљеном обичају, знајући наставак.

Псовао сам у себи сва могућа ограничења и контролоре истих, до бола свестан свих километара који су били преда мном. Пуна бела линија, пуна бела линија, пуна бела… Да ли да је нагазим? Ма, нећу одмах – сачекаћу још мало. У једном тренутку сам схватио да путничка возила испред мене, сва до једног, нагло скрећу налево да би се одмах затим враћала у своју десну траку. Зашто? Вероватно је нешто било на путу, нешто су заобилазили? Нешто невелико, јер камиони то нису радили.

Убрзо сам поред беле линије, угледао три црне грудве. Били су то мали кудрави мешанци, преко којих су камионџије својим грдосијама прелазиле у пуној брзини, добро пазећи да их не размажу, али ни то неће трајати вечно. Зауставио сам ауто, заградивши престрашене штенце, укључио све мигавце и изашао да их склоном са асфалта. Чучнуо сам поред њих тражећи погледом керушу или њене остатке. Тресли су се, онако ситни и упишани, и зурили у мене изгубљено. Сакупио сам их у шаке и пренео преко цесте у најближе кукурузиште. За невероватно кратко време иза мене се формирала колона, али ни до данас ми није јасно како нико од возача није осетио потребу да налегне на сирену. Сви су стрпљиво у тишини чекали да приведем крају мисију спасавања. Деловало је крајње нестварно – добио сам чак и аплауз на отвореној сцени.

Pexels

Наставио сам вожњу не водећи више рачуна о прописима. Доста сам се чувао! Возио сам, али они кучићи ми нису излазили из главе. Њихове окице гледала су ме и даље. Да ли је оно било неко давање, неки предзнак? Три нејака кучета? Зашто не два или четири, већ тачно три? Тројство? Да ли је оно било неко тестирање одозго? Да ли сам управо тим гестом милосрђа продужио живот изнемоглом оцу на самрти? Бар мало? Малчице?

Прешао сам Дрину и у Милићима сео да попијем кафу. Зазвонио ми је мобилни, и то баш ружно.

„Сине мој, теби живот и здравље, наш тата је…”

„Kада? Kако?”

„Пре једно сат времена, али док смо све папире испотписивали… Полако сине, не жури! Чувај се!”

Истрчао сам из мотела и шчепао волан. Возио сам само мало брже од ограничења скоро пустом цестом, али опет се десила иста прича са предвидљивим крајем:

„Добар дан господине. Могу ли да видим ваша документа?”

„Добар дан, изволите.”

„Хвала. Журите негде?”

„Управо су ми јавили да ми је отац умро па журим до мајке, сама је…”

„Умро вам отац, ма није ваљда? Ви сте ми трећи од јутрос. Данас мајке нешто слабо умиру. Хе, хе, хе… Да ли знате да је код нас ступио на снагу нови закон о саобраћају? Много оштрији од претходног…”

* * *

Баш на овом правцу сам онда покупио оне сирочиће. Шта ли је сад с њима, да ли су прегурали своју прву зиму? И док сам тако возио сав разнежен нагло ме је пресекао урлик полицијске сирене. Управо ме је претицао мрзовољан полицајац и руком ми давао знак да скренем и станем. Није му било јасно како је могуће да нисам видео његова ротациона светла, која је само због мене упалио „пре пет минута”. Пре пет минута? Kолико ће ме ово коштати? Kоје су границе моје издржљивости? Све што је данас могло да ми се деси наопако већ се издешавало и то у свом најгорем облику. Да ли је? Има ли још? На граничном прелазу стигао сам на крај огромног реда. Да, да, увек сам био на репу догађаја. Потом сам сустигао неке нове камионе, тракторе, мотокултиваторе, и уследео је још један неизбежан блиски сусрет треће врсте са увек добронамерном господом у плавом. Па још један…

Pexels

Најзад сам се почео спуштати према Сарајеву. Због радова на оштећеном тунелу дочекала ме заобилазница од додатних двадесетак километара. Ограничење 30! Путовању се није назирао крај. Ограничење 50! Ограничење 40! Најзад сам ушао у град, и после чекања да апсолутно сви црвени семафори постану зелени, некако стигао до зграде у којој сам некада живео. На паркингу радним данима никада није било слободног места… Обилазио сам кругове и кругове око зграде, смирујући сам себе и убеђујући се да свему овоме једном мора доћи крај.

Нисам позвонио на интерфон јер сам још увек имао кључ од главног улаза. Откључао сам врата стана и одмах схватио да је у њему необично тихо. Ушао сам у дневну собу, и на двоседу, на његовом уобичајеном мјесту, угледао оца. Насмешио ми се, и устао неочекивано лако за једног осамдесетогодишњака, ширећи руке да ме прими у загрљај.

„Добро нам дошао, сине.”

„Бббоље вас нашао, ттата…”, промуцао сам.

Мама ми је пришла некако чудно оборене главе, покушавајући да се осмехне, и прихватила за мишицу стишћући је јаче него иначе, а брат је подигао рамена питајући ме погледом да ли и даље мислим да је ово било могуће описати преко телефона. Не, некада не постоје речи…

„Сад ће одмах кафица, кад смо се овако лепо окупили”, рекла је мама доносећи на тацни три чашице и флашу домаће ракије. Лозе, дакако.

Сео сам поред оца и загрлио га. Није био нимало другачији него што сам га запамтио. Био је то исти онај смирени позитивни лик, који је у свакој ситуацији зрачио мени несхватљиво претераним оптимизмом. Непромењен, као да је само отишао до трафике па се вратио после пет минута с купљеним новинама и цигаретама. Гледао сам га у зелене водњикаве очи и таман заустио…

„Стани! Сети се како сам те учио! Никад не питај много, јер много је први корак до превише! И памти оно – Увек буди весео! Договорено? Па, живели ви мени!”, наздравио је отац високо подижући чашицу.

„Живели, живели…”, рекао сам тихо, покушавајући ухватити братовљев поглед.

„А, шта мислите да ми сад седнемо за сто и нешто презалогајимо?”, упитала нас је још увек добродржећа мама, очито под неким јаким таблетама.

„Нека, нека, има времена, да се још мало нагледам мојих лафова.”

И тако смо седели и присећали се свих оних лепих ствари, долазећи на крају до закључка да се само такве и памте. Ружне се свима десе, бар једном у животу, али нико од нас није желео да их кроз причу још једном проживи.

„Шта то радиш тата, па да ли је могуће да опет пушиш?”, скоро да сам викнуо.

„Само пућкам сине, није ти ово право пушење.”

„Јасно ми је, видим, али ти знаш да не би смео…”

„Сине, цигарета само једном убија, и то је научно доказано. Двапут нема шансе!”

„Требали смо сести за сто, све се већ охладило”, прекинула је мама непријатну тему. „Хоћемо ли још једну кафицу?”

„Ти скувај кафу, а ја идем по нову ракију. Ова нешто брзо хлапи”, рече брат устајући, те обоје одоше остављајући ме самог са оцем.

„Тата, молим те реци ми шта се дешава? Kако је све ово могуће? Помози ми да схватим.”

„Паметан си, машала, а и начитан си… Јасно ти је да се неке ствари не уче у школи, нити се могу научити на било који други начин. Живот је чудо, али и оно остало је такво. Не постоји логично објашњење за све оно што нам се дешава, или постоји мало више логикà него што ми то мислимо. Још увек покушавам да сварим ово што сам и сâм искусио. Постоје ствари које би се можда некако могле и објаснити, али их сваки ум не може прихватити.”

„Али, о чему то причаш тата?”

„О чему причам? Шта ћеш помислити ако ти кажем да сам властитим очима видео како си направио онај застој код Шапца? Ха, шта је било? Нешто ти није јасно? Па да, знао сам – мислиш да сам полудео?”

„Kаквог Шапца, тата? О чему ти то?”, упитао сам не очекујући одговор којим ме дотукао.

„Kад си са асфалта склонио она три кучета верујући да ћеш ми тиме помоћи и продужити ми живот.”

„Али, али ја нисам…”

„Шта ниси? Ниси то урадио због мене? Kолико си сигуран у то? Ја ти кажем да јеси, урадио си то за мене – и у моје име. Само, већ је било касно. У сваком случају хвала ти на покушају. Ма, превише се ти бринеш за сваку ситницу – не ваља ти то. Упамти, увек буди весео и мисли позитивно!”

Гледао сам га и гледао. Покушавао сам да сварим сазнање да ми је управо мој отац, стари партизан, комуниста и доказани атеиста, на властитом примеру објашњавао да ипак постоји онострано, али да ја то, из разноразних разлога, још не могу да схватим, јер сам неспособан да схватим несхватљиво, па и оно остало…

После не знам више које посркане кафе отац је устао и отишао до спаваће собе, да се мало одмори – ипак је ово било пренапорно за њега. Сада не може ништа да једе, али „можда му се отвори апетит кад устане”. Рекао је то реда ради, јер он ни када је био најздравији није био од неке велике хране. Нас троје смо сели за трпезаријски сто и на силу покушавали да нешто сажваћемо и прогутамо, непрестано посматрајући празну столицу у челу стола. Сам поглед на њу нам је завезао језике, и минути у тишини су се вукли као године. Чекали смо да неко први устане од стола, и тако прекине мучење којем се није назирао крај.

Вратили смо се у дневну собу да допијемо оне остављене кафе, а брат и ја смо се убрзо дохватили лозоваче и почели присећати невероватних ствари из нашег детињства, и очеве незамењиве улоге у њему. И прича по прича, и сећање по сећање… Брат се на волшебан начин сетио и прастаре бројалице, коју је отац једном приликом одрецитовао да би нам доказао колико су у његово време чак и обичне бројалице биле много ближе малој деци него ове данашње, а и језик је био кудикамо разумљивији. „Енци, менци, на каменци, троја врата запечата, ер, мер, музикер – креч! Осећате ли ту лепоту језика, то непресушно врело? ”, упитао је тада очекујући ваљда наше искрено одушевљење. Разочарао га је одговор да је бројалица скроз без везе, и да ни једну једину реч нисмо разумели осим тих врата, и креча на крају. И тако, сећање по сећање, време је брзо пролазило, и обојица смо остали затечени када је мајка укључила телевизор да бисмо сазнали најновије вести из земље и света. Погледао сам на сат па устао да протегнем ноге.

„Људи, већ је пет сати, морао бих кренути. Ваља ми сутра ујутру на посао. Данас ме није било, а никоме се нисам јавио. Не знам ште ће од свега тога испасти, али могао бих имати озбиљних проблема. Мама, шта ти је тата рекао? Kад ће устајати?”

„Е, мој сине, ништа ми није рекао – само је отишао. Седи још мало с мајком и братом. Kако ти је Сања? Пуно је поздрави! Немој ми то заборавит’! Знам да нећеш. Хоћеш ли још једну урмашицу? Јуче сам их правила, к’о да сам знала да ћеш доћи. Баш су ми добро испале. Да ти запакујем коју? Понеси да имате тамо…”

Нисам више могао одлагати полазак за Београд. Мајци сам обећао да ћу доћи већ у петак и остати цели викенд, а можда узмем и који дан одмора па да се добро испричамо… Она је, по обичају, наваљивала да останем и преспавам, па да сутра мало пораним и полако, са срећом, кренем тамо куда сам наумио.

„Морам да идем, време је. Погледаћу да ли тата спава. Ако спава нећу га будити, а ако је будан видећу да ли је за кафу, па да попијемо још једну набрзака. Време му је да устаје – шта ће ноћас радити?”

Пришао сам вратима и лагано спустио руку на кваку. Стајао сам тако. И стајао. Нисам имао снаге да је притиснем, јер сам знао, као и ви уосталом, да у тој соби већ одавно никог нема.