Чува се у Британском музеју у Лондону. Под природним је светлом бледозелене боје, али се чудесно трансформише у црвени када се осветли страга. Висине је 15,8 центиметара, пречника 13,2 и тежине 700 грама.
Међу најизнимнијим, а мање познатим експонатима Британског музеја налази се и пехар од дикроичног стакла који мења боју зависно од осветљења: кад је осветљен спреда, зелене је боје, ако је страга постаје црвен. То је једини примерак римског стакла такве врсте који потиче из 4. века и пронађен је готово нетакнут.
Kустос Ашмолиан Доналд Б. Харден описује га као „најспектакуларнији стаклени пехар тог времена с најсензационалнијим, икад виђеним украсима”. Тај пехар је један од ретких у потпуности очуваних примерака тзв. диатрета, стаклених пехара рељефно избрушених обода чији спољашњи чипкасти слој опонаша металну корпицу. Диатрете се саме по себи због своје сложене израде и лепоте сматрају правим драгоценостима и без дикроичног ефекта (учинак шареног стакла).
Kод већине пронађених диатрета изведен је неки апстрактни украс правилног геометријског облика, што поједностављује израду. На овом пехару, међутим, налазимо више људских фигура. Ту је митски краљ Ликург који у нападу лудила покушава убити нимфу Амброзију. (Ликург, краљ Едона из Тракије, био је жестоки противник култа бога Диониса, док су Едони били познати по свом оргијастичком поштовању Диониса). Она се трансформише у винову лозу, веже и заробљава Ликурга. У позадини стоји сатир из Дионисове пратње који држи пастирски штап и ухваћен је у покрету бацања камена на Ликурга. Десно од Ликурга појављује се пантер претећег изгледа, једна од симболичких Дионисових животиња, а следи је сам Дионис који држи штапове омотане лишћем винове лозе и гроздом грожђа или лишћа бршљана и бобица, ношен током хеленских светковина и верских церемонија. Обично се повезује с богом Дионисом, представља симбол благостања и плодности.
Дионис се освећује због Ликурговог светогрђа. У Илијади се наводи да – када је Дионис као дете обилазио своје земље, Ликург га је напао на брду Нyса и натерао у бег хијаде, Атлантове кћери из Дионисове пратње. Ликург је почео сећи свету лозу која је ницала иза сваког корака бога Диониса који је био присиљен побећи. Заслепљен лудилом које му је послао Зевс, Ликург је раскомадао властитог сина за кога је, у борби с лозом, поверовао да је један од чокота и на крају, према миту приказаном на чаши, умире.
Неки аутори претпостављају да се зелена боја пехара претвара у црвену евоцирајући зрење грожђа које из зелене прелази у црвену боју те се може трансформисати у вино, нектар Диониса или Баха у доба Римљана. Тај пехар су вероватно користили у свечаностима у част бога Баха, једном од религијских обичаја Римљана око 4. столећа после Христа. Пехар симболизује годишњи циклус трансформације винове лозе и утеловљује путир у који се стављало дионизијско пиће.
У збирци биографија римских царева, Хисториае Аугустае, помиње се постојање дикроичних чаша и то у писму које је, по свему судећи, цар Хадријан послао свом зету Сервианусу. Он спомиње поклон који се састоји од две дикроичне чаше: Шаљем ти посебне чаше што мењају боју, а које сам добио на поклон од једног свештеника из храма. Дарујем их теби и мојој сестри. Надам се да ћете их користити на банкетима и светковинама.
Дикроични ефект се постиже када се у текућу стаклену масу дода јако мали постотак наночестица злата и сребра које се у колоидном стању распрше у стаклу. У стаклену масу овог пехара мајстори су на милион честица стакла додали 330 честица сребра и 40 честица злата. Величина тих наночестица је невероватна: имају пречник од око 50 нанометара, што значи хиљаду пута мањи од кристала соли. Kада се осветле, ови метали у колоидном стању заустављају светлосне таласе плавог спектра, хладну светлост, а пропуштају оне црвеног спектра, изазивајући на тај начин промену боје пехара. Боја се враћа у своју природну бледо зелену чим се искључи осветљење.
Иако су неки мишљења да је тај учинак настао случајно, студија спроведена на остацима римског дикроичног стакла показује да је то био процес добро познат римским занатлијама високог ранга. Претпоставља се да су се радионице налазиле у Риму и у Александрији и да су мајстори знали израчунати сразмеру наночестица злата и сребра у колоидном стању према укупној маси стакла која ће се користити. Ипак, само су врсни мајстори знали производити дикроично стакло и скулпторски да га обраде.
Међутим, до данас није пронађен никакав запис који би разоткрио ту изванредну формулу и технику. Пехар је дуго интригирао научнике све до 1990. и појаве моћних микроскопа мистерија није разјашњена. Неизбежно се намеће питање на који су начин мајстори у то време могли произвести наночестице, али и закључак да су старе цивилизације заправо познавале неке сложене технолошке процесе и да је све ново можда само заборављено старо знање.
(Нова Акропола)
