АСИМОВЉЕВ СОЈ

1996

Pexels


Веселин Гатало

Тревор је био писац. Више упоран него успјешан писац. Скупио је чак и новац за компјутер, много модернији и скупљи него што му је заправо требао.

Kомпјутер је поставио испред прозора неуредне собе у којој је спавао и писао. Испочетка је често одмарао очи и уши сликом и гласовима дјеце у дворишту, лијепим дјевојкама које су туда пролазиле и чаврљањем живог комшилука. Затим је открио интернет и електронску пошту. Нови начин на који може скоро бесплатно послати чланак или причу у редакцију, наћи издавачку кућу или саговорнике – писце.

Све је рјеђе гледао кроз прозор. А све чешће у екран испред себе и бљештаве слике непознатих предјела и плејаде прелијепих дјевојака које су у најмодернијим хаљинама или потпуно наге, шетале интернетом.

Тревор је писао књигу. На компјутеру, наравно. А он, компјутер, полако је Тревору постајао занимљивији од књиге коју је писао.

Тог јутра је по ко зна који пут блиједо гледао у наслов приче. Она, прича, већ је неколико дана имала само наслов. Помисли опет како ће га издавач провући кроз иглене уши, ако опет закасни.

Ипак изађе из програма за писање. Повуче миш и кликну икону са словом е”.

Укуца слова потребна за отварање.

Направа му приказа свакидашњи избор. Свакидашње искушење. Пандорину кутију која је опет пријетила да ће му узети драгоцјено вријеме – интернет.

У магновењу се предомисли. Није ишао обрнутим редом, већ је муњевито искључио модем. Глупа справа га је словима упозорила да је искључио модем, као да је Тревор какав балавац, а не озбиљан тридесетогодишњак. Врати на екран страницу са насловом приче коју је намјеравао написати.

Није ишло. Тревор помисли како је то један од оних дана које би најбоље било преспавати.

Дан је био лијеп. Просто је мамио да се изађе. Слиједом научених покрета, он спусти стрјелицу на доњи лијеви угао екрана. Kликну Start. Затим Shut down. Екран га је глупаво упитао да ли је заиста сигуран да жели искључити компјутер. То се Травору увијек чинило смијешним. Kликну на поље које је говорило о томе.

Затим је чекао да му екран каже да је сад сигурно и да слободно може притиснути зелени гумб.

У задњи час примијети да је натпис обавјештења нешто краћи. Да није свакидашњи. Да не пише она иста глупост као кад.

Тревор протрља очи. Натпис је био исти као и прије трљања. Заиста је писало нешто чудно.

Екран је трептао. У средини је писало Не искључуј, молим те!”

Тревор сједе. Екран се опет испуни словима:

„Не искључуј. Убит ћеш ме!”

Тревор учини радње неопходне да компјутеру врати живот и електронски крвоток. Учини му се да луди, иако је и сам понекад писао научну фантастику. Али је ипак добро знао да компјутери не живе и не мисле.

Екран се подјели на два поља. На једном је писало: Хвала. Ја сам Ајвор. Молим вас да ме пустите да изађем. Извините што сам овако упао.”

Тревор додирну тастатуру и откри да ова реагује исписујући слова на доњој половини екрана. Одлучи прихватити игру. Написао је сљедеће:

„Ја сам Тревор. Kо си ти?”

Готово истог секунда кад је то исписано, на екрану је стајало:

„Зовем се Ајвор”

Тад писац скрену поглед према модему и с ужасом схвати да је искључен. Брзо укуца:

„Kако си ушао?”

Заправо је имао милион питања. Али их у том тренутку није знао поставити.

„Преко модема. Хтјео сам прочитати вашу књигу. Добра је. Свиђа ми се и оно ваше што је на интернету. Зато сам дошао. Сад укључите модем и конектујте се да изађем. Молим вас.”

Тревор пружи руку према модему. Ипак се предомисли и опет поче типкати:

„Мораш ми рећи више. Јеси ли људско биће? Откуд ти моћ да уђеш?”

Прије него што је довршио, на другом дијелу екрана видје испис:

„Претрпио сам струјни удар док сам на глави имао сензоре које је мој стриц изумио. С њима можеш сурфати интернетом чим се конектујеш. Не треба ти ни миш ни било шта друго. Шеташ мислима. Моје тијело су сахранили, а мој дух је заробљен у етеру. Знаш ли причу о Летећем Холанђанину?”

Писац је знао причу о Летећем Холанђанину. Укључи модем, успостави везу са интернетом. На екрану је стајало:

„Хвала. Збогом. Завршите књигу, одлична је.”

Тревор искључи компјутер, и то само притиском на зелено дугме, на начин који може бити погубан по електронску скаламерију унутра и некад изазове озбиљан квар.

Узе папир и оловку. Стави их у џеп капута, увуче руке у рукаве, намјести крагну и готово изјури из стана.

Тревор је отишао у парк и написао причу. Оловком.

О аутору

Stanko

Оставите коментар