AMAZON U SVAČIJOJ GLAVI

ČOVEK BEZ BUDUĆNOSTI 3

 Stanko Stojiljković

VELIKA KOSMIČKA SEOBA

Neće se mnogo toga zbiti u sledećih stotinu godina, zaključuje Stiven Hoking, ali krajem ovog milenijuma, ako ga doživimo, razlika u odnosu na „Zvezdane staze” biće temeljna.

Gordon Mur

Veštački mozak

Može li čovek da napravi novi i zameni stari mozak? Isti onakav kakav mu priroda podarila, uvećavajući ga i usavršavajući u proteklih petnaest ili pet miliona godina.
Antički Grci su zamišljali da je meka i tajnovita tvar u lobanji sedište duše, nametnuvši strogu zabranu da mozak ma koje životinje završi u čovekovom tanjiru. Kako bi se izbečili da vide srpske sladokusce koji uživaju mljackajući pohovani?

Sada smo na pragu nove ere u kojoj ćemo biti kadri da povećavamo složenost našeg unutrašnjeg arhiva, DNK, bez obaveze da čekamo na spore procese biološke evolucije. Nije bilo značajnije promene ljudske DNK minulih 100.000 godina, ali vrlo je verovatno da ćemo biti u prilici da je potpuno preustrojimo u milenijumu u koji smo zakoračili.
Na izvestan način, ljudska rasa bi trebalo da unapredi svoje mentalne i fizičke odlike kako bi se uspešno nosila sa sve složenijim svetom oko sebe i suočila se sa novim izazovima kakvo je putovanje kroz svemir. Ljudi bi trebalo da povećaju vlastitu biološku složenost, ako žele da biološki sistemi zadrže preimućstvo u odnosu na elektronske.
Računari podležu Murovom zakonu; posredi je eksponencijalni rast koji ne može da traje u nedogled. On će se, verovatno, nastaviti sve dok mašine ne steknu složenost sličnu onoj koju ima ljudski mozak. Neki smatraju da nikada neće moći da imaju istinsku inteligenciju, a Stivenu Hokingu se čini da – ako veoma složeni hemijski molekuli dejstvuju tako u ljudima da ovi budu inteligentni – onda podjednako složena elektronska kola mogu da omoguće računarima da se ponašaju inteligentno. Ukoliko su inteligentni, po svoj prilici bili bi u stanju da projektuju računare još veće složenosti i inteligencije.
Hoće li se povećavanje biološke i elektronske složenosti nastaviti zauvek ili maići na neku nepremostivu prirodnu granicu?

Ograničavajući mozak

U biološkom pogledu, ljudsku inteligenciju je do sada ograničavala veličina mozga koji bi trebalo da prođe kroz kanal prilikom porođaja. Za stotinak godina, najverovatnije, bebe će se gajiti izvan ljudskog tela. Konačno povećanje veličine ljudskog mozga genetičkim inženjerstvom suočiće se s nepovoljnom okolnošću da su telesni hemijski glasnici preko kojih se odvija naša mentalna aktivnost srazmerno spori. Povećanje složenosti ići će na uštrb brzine; možemo da budemo brzi u mentalnom reagovanju ili veoma inteligentni, ali ne i jedno i drugo.
U sledećih stotinu godina, predviđa Stiven Hoking, ljudi će se najpre raširiti po planetama Sunčevog sistema, a onda i okolnih zvezda. Vanzemaljski život koji će, možda, sresti biće po svoj prilici znatno primitivniji ili znatno razvijeniji. Ako je razvijeniji, zbog čega se onda nije raširio našom galaksijom i posetio Zemlju? Ukoliko su vanzemaljci bili ovde, to je trebalo da bude očigledno. Kako se može objasniti odsustvo vanzemaljskih posetilaca?
Moguće je da u kosmosu postoji razvijena rasa svesna našeg postojanja, ali nas pušta da se kuvamo u vlastitoj primitivnoj kaši. Teško, međutim, da bi ona bila toliko uviđavna prema nižem obliku života: ko od nas mari za to da li ćemo zgaziti nekog insekta ili glistu? Razložnije objašnjenje je da postoji sasvim mala verovatnoća pojave života na drugim planetama, a i pojave inteligencije. Budući da za sebe tvrdimo da smo inteligentni, skloni smo tome da inteligenciju vidimo kao neumitnu posledicu evolucije.
Nije, naime, jasno da li inteligencija ima vrednost od značaja po opstanak. Bakterijama je sasvim dobro i bez inteligencije i nadživeće nas ako naša nazovi inteligencija dovede do toga da uništimo sami sebe u nuklearnom ratu.
Moguće je stoga da ćemo prilikom istraživanja naše galaksije naići na primitivan život, ali je neverovatno da ćemo zateći bića slična nama, oprezan je Stiven Hoking, nagoveštavajući da ćemo biti sami, ali da će nam se zato brzo povećavati biološka ili elektronska složenost. Neće se mnogo toga zbiti u sledećih stotinu godina, koliko se najviše sa pouzdanošću možemo upustiti u predviđanja, zaključuje Stiven Hoking, ali krajem ovog milenijuma, ako ga doživimo, razlika u odnosu na „Zvezdane staze” biće temeljna.

Digitalno proročanstvo

Navršilo se maltene pola veka od „digitalnog proročanstva” Gordona Mura da će se svakih 18 meseci udvostručavati broj tranzistora u čipovima. Razmišljanje se, najpre, ticalo sledećih deset godina, a kasnije se uvrežilo pod imenom Murov zakon.
Svako novo integrisano kolo (grupa povezanih tranzistora, dioda i kola na komadiću silicijuma) ima dvostruko veću moć od prethodnog, a dvostruko snažniji mikroprocesori pojavljivali su se u razmacima od 18 do 24 meseca. Računarska snaga rasla je eksponencijalno, što su mnogi nazvali digitalnom revolucijom, iako imamo posla, u suštini, sa evolucijom (ili poboljšanjem) svojstava nečega.
Istinska digitalna revolucija odigrala se 1947. kada su trojica istraživača iz „Belovih laboratorija”, Džon Bardin, Volter Bretejn i Viljem Šokli, osmislili prvi tranzistor – „srce i dušu” svakog potonjeg mikroprocesora. U dolazećim godinama poluprovodnička industrija je na volšeban, a uverljiv način ispunjavala ovo proročanstvo digitalnog doba, često podvrgavano sumnji i proveri.
Ispalo je, u proteklim decenijama, da se prilično slobodno predskazanje Gordona Mura uveliko pokazalo tačnim: minulih decenija čipovima se povećavala moć, a cene su padale. Postoji li granica preko koje nije moguće ići dalje?
Naime, gustina čipa po jedinici površine u tranzistorima udvostručuje se, približno, svake tri i po godine, a pošto su dimenzije sve manje, predviđa se da će nove generacije biti na nanometarskim (milioniti delić milimetra) skalama. Do 2012. dostići će 50 nanometara, a na tako velikim gustinama „pakovanja” i malim dimenzijama pregrevanje čipova iskrsava kao nepremostiva prepreka. Ima li izlaza?

Čak 500.000 puta veća

Verovali ili ne, za tri decenije računari su povećali moć izračunavanja (brzinu) više od 500.000 puta! Danas je najbrži na svetu američki, „sekvoja”, zaposlen u Nacionalnoj laboratoriji Lorens Livermor, sa oznakom IBM-a. On obavi 16,32 petaflopsa (1015) operacija s pokretnim zarezom u sekundi, a za to utroši 7.890 kilovata električne energije.
Prvi superračunar, „krej-1” sastavljen je 1976. u Nacionalnoj laboratoriji Los Alamos. Obavljao je 80 miliona operacija u sekundi ili 80 megaflopsa. (Računarska snaga iskazuje se u flopsima ili operacijama s pokretnim zarezom u sekundi).

Atom ili elektron

Obećavajući nanotehnološki postupci koji se uveliko izučavaju, na isti način podležu zakonima fizike. Za sada je „poslednja stanica”, atom ili elektron (jedan bit informacije) i sama, donekle, porozna: u kvantnim računarima svaka čestica (ili delić) može se naterati da pamti u svakom od kvantnih stanja (ili obrtaja), što višestruko uvećava moć utiskivanja podataka!
Tu je kraj: kvarkove kao najsićušnije činioce atome još niko nije razbio, a i ne sanja da je to u skoroj budućnosti izvodljivo.

Kompjuter planeta

Za nekoliko decenija, međutim, praviće se superračunari od jednog zetaflopsa, a to je trilijarda operacija u sekundi (1021 flopsa). Nedavno je 30 vrhunskih umova, okupljenih u Novom Meksiku, iskazalo takvo smelo predviđanje. Eksponecijalni rast brzine izračunavanja ubrzaće se više nego ikad!
„Nikad ne reci nikad!” – dovikuju futuristi koji su u svojim maštarijama smislili svakojake čudesne srave i naprave. Sada udahnite malo vazduha! Budući superračunari ili kompjutronijumi dostizaće veličinu veće planete ili zamišljene lopte sa poluprečnikom od 150 miliona kilometara.

U sledećem broju: Nadljudska inteligencija