Веселин Гатало
Хасан је овај пут имао све. И овај пут му се чинило да ће успјети. Није више чуо детонације паметних ракета што су уништавале најљепши град на свијету, ракета што их је слао глупи предсједник земље моћније од Хасанове. С напоменом да Хасанова земља бијаше од оних са не баш најпаметнијим предсједником на челу.
У сигурности атомског склоништа, са сателитским мобилним телефоном украденим пуковнику Kовалском и лаптопом украденим из команде у Ал Аарону, успоставио је везу с другом димензијом, паралелним свијетом, с владом универзума…
Држао је слушалице и гледао у екран пријеносног рачунара.
– Хало, хало! – викао је Хасан у велики микрофон.
– Да, изволите… – рече женски глас, директно у Хасанове уши.
Био је то најљепши глас који је Хасан икад чуо.
– Х… Хало… С ким разговарам? – промуца Хасан.
– Овдје централа друге димензије, Олимп, Небеса… Kако год хоћете. Kога сте требали?
– Бога! Дајте ми Бога!
– Kојега?
– Било којега, забога!
– У реду. Само тренутак.
Затим се зачу глазба. Опет најљепша коју је Хасан икад чуо. На заслону рачунара боје какве никад није видио. А затим проговори глас:
– Хало!
– Хало! Је ли то Бог…!? – упита Хасан у невјерици.
– М… да.
– Добро… Знате ли да се овдје ратује, да се све руши, да људи гину на стотине!? Да магатоне експлозива…
– Знам. Знам све – рече мирно Бог.
– И…!? Хоћете ли доћи!?
– Па, не бих баш. Знате, прије два миленијума сам био код вас. Заправо, ту близу, у Палестини. Стари ме је једва извукао. Али не брините. Ускоро ћемо се видјети.
Глас се више није чуо. Музика још мање. Али су се зато дебели армирано–бетонски зидови атомског склоништа почели трести и пуцати.
Хасан је најзад схватио. Видјет ће свога Бога. Па, не баш свога, али… на исто му се своди.
