Научници: Људски род би могао нестати због 14 еволуционих замки, а пет се називају глобалним!
Гледамо ли кроз призму постојећег технолошког и медицинског напретка, могли бисмо осећати оптимизам у погледу просперитета човјечанства у будућности. Но, загребемо ли нешто дубље врло брзо постаје нам јасно да успех и опстанак људи као врсте на овој планети ни на који начин није зајамчен. Ново истраживање које су спровели истраживачи са шведског Универзитета у Стокхолму изнедрило је 14 различитих еволуционих замки у које би светска популација потенцијално могла упасти, што би у коначници резултирало пропашћу наше врсте.
Истраживачи сматрају да је 12 од 14 наведених претњи за човечанство већ у прилично поодмаклој фази. Само технолошка аутономија и губитак локалног друштвеног капитала тек треба да се развију у забрињавајуће проблеме.
Према тиму који стоји иза студије, део проблема је у томе што смо за себе саме прибавили све што смо могли, а управо то што смо постигли – успех и максимална доминација могли би резултирати опасним последицама. Сада пролазимо кроз поликризу, чвор различитих, но уистину дубоко повезаних криза, у склопу којих вишеструке претње – од климатских промена до пандемија прете привођењем антропоцена крају.
„Људи су невероватно креативни као врста”, каже антрополог Петер Сøгард Јøргенсен са Универзитета у Стокхолму. „Способни су за иновације и прилагођавање бројним околностима, а у стању су и сарађивати у изненађујуће великим размерама. Но, показало се да те способности имају и ненамерне последице.”
Од 14 потенцијалних еволуционих слепих улица које прете човечанству пет стручњаци називају глобалним. То су симплификација, с обзиром на то да системи постају превише специјализоани за прилагођавање, попут монокултурног узгоја, потом раст ради раста, а то значи непрекидну потрагу за аквизицијом или покретањем нове линије која драматично повећава приходе и рецепт је за потенцијалну катастрофу, затим прекорачење које се догађа када људско искоришћавање природних ресурса премашује биокапацитет Земље (више него што она може пружити), поделе (међународни сукоб) и заразе (разне инфективне болести).
Других пет научници су етикетирали као технолошке замке. То су везаност за инфраструктуру (као код фосилних горива), хемијско загађење, егзистенцијална технологија (попут нуклеарног оружја), технолошка аутономија (укључујући вештачку интелигенцију) и дезинформације или лажне информације. Преостале четири су назвали структурним замкама. То су краткорочност, прекомерна потрошња, неповезаност биосфере и губитак локалног друштвеног капитала у друштву које постаје све више дигитализовано ометања и прекиди друштвене интеракције потенцијално придоносе даљим поделама.
Истраживачи сматрају да је 12 од 14 наведених претњи за човечанство већ у прилично поодмаклој фази. Само технолошка аутономија и губитак локалног друштвеног капитала тек треба да се развију у забрињавајуће проблеме. Истичу како је још алармантнија чињеница да се наведене безизлазне ситуације међусобно испреплићу и појачавају, чинећи чвор дубоко повезаних криза, што значи да бисмо могли упасти у више од једне замке.
Kао врста смо можда и кратковидни и деструктивни, но истовремено смо креативни, иновативни и спремни на сарадњу, истичу шведски научници.
„Еволуциионе замке добро су познат концепт у животињском свету”, објашњава Сøгард Јøргенсен. „Баш као што многе инсекте привлачи светлост, а тај њихов еволуциони рефлекс у модерном их свету може убити, човечанство је у опасности да на нове појавности реагује на лош и неприкладан начин који ће му штетити.” Мада се све чини прилично суморно, истраживачи не одустају и сматрају да је сада потребно прионути на трансформацију, не само прихватити да се морамо прилагодити протоку времена и догађаја, већ и уложити напоре да бисмо ствари скренули у другоме смеру.
Kао врста смо можда и кратковидни и деструктивни, но истовремено смо креативни, иновативни и спремни на сарадњу, истичу шведски научници. То значи да постоји нада да наша судбина још није исписана. „Свако од нас може направити врло једноставну ствар – више се ангажовти на заштити природе и друштва док истовремено сагледавамо позитивне и негативне глобалне последице властитих локалних акција”, закључује Петер Согард Јоргенсен. Резултати истраживања објављени су у Philosophical Transactions, зборнику радова Kраљевског лондонског друштва, у серији Биолошке науке.
(Илустрација Pixabay)
(Индекс)
