Суверен је народ, тако тврде учени законодавци, иако не постоји као ентитет, то је суверен који не може имати своју вољу, у свим језицима и културама то је оксиморон, дрвено гвожђе, што би рекао Артур Шопенхауер. Али, та фарса опстаје већ двеста година и показује се успешнијом од свих других облика владавине, то јест њоме су задовољне и политичке странке и држава и на крају и грађани. Да би парадокс био потпун демократија је једини облик владавине у којој ни човек као појединац ни народ као ентитет уопште и ни на који начин не учествује.
Никола Пилиповић
Демократија је најгори облик владавине.
Платон
Демократија је решена загонетка свих устава. Маркс
Демократија је незаобилазан појам савременог друштва, не само као друштвено-политичко уређење, већ и као начин суживота, као етичка категорија. И више од тога демократија је идеја у којој грађанин, који чезне за Атлантидом, очекује остварење својих снова; природних права, слободе делања и слободе мишљења и много тога што му Устав тако штедро обећава. Али, знамо ли да природна права не постоје, да ниједно живо биће нема никаква права, нити би могло имати, јер би морао постојати и јемац за та права, има само оно што само оствари, борба за опстанак и потомство. А човек нема ни то право јер се потчинио заједници-држави и не може своје право ставити изнад њеног, што децидно наређује закон о одбрани државе (или како се већ зове).
Ни о слободи мишљења ништа не знамо, већ под тим појмом мислимо на слободу говора, пошто не схватамо да је слобода мишљења ограничена у самом уму, јер оно што је неспорно знање, али и заблуда, догмаи вера нарочито, није слободна мисао
Слободу делања је Имануел Kант протерао, а његови епигони су уместо ње подметнули потпуно другачији појам, сличног назива, ослобођење, и целу филозофску и научну мисао одвели на странпутицу незнања и лутања. Ни о слободи мишљења ништа не знамо, већ под тим појмом мислимо на слободу говора, пошто не схватамо да је слобода мишљења ограничена у самом уму, јер оно што је неспорно знање, али и заблуда, догма и вера нарочито, није слободна мисао. Слобода мишљења се свела на личну свакодневну праксу, а све изнад тога је власништво ауторитета који су наметнули своју мисао као знање, иако је то само лутање које ће побити наредни ауторитет.
Толико слављено достигнуће француске револуције – слобода, једнакост, братство, као атрибути демократије не само да не постоје, већ су у непосредној контрадикцији са самом идејом заједнице – државе. Јер се идеја заједнице-државе заснива на потпуној и хијерархијски уређеној подели послова, подели добити и подели власти, а у самој идеји хијерархијски уређене поделе послова је идеја неједнакости слободе делања, а кроз поделу добити – која је сразмерна подели послова, и кроз поделу власти та неједнакост је основа заједнице-државе.
Штавише заједница потпуне једнакости би врло брзо пропала, јер би у општој компетицији њен потенцијал, као збир појединачних потенцијала био мањи од потенцијала заједнице у којој је неједнакост, у којој нема братства већ само опстанак јачег, оног са већим потенцијалом, то је суштински и незаобилазни проблем социјализма.
Вратимо се појму демократије. Не у античку Атину, већ много раније, јер сама заједница-држава почива на идеји демократије, на томе да је већина јача од мањине, јер друга је ствар што појединац или група може бити моћнији од већине која није целина, није ентитет већ само скуп појединаца, и насилно приграбити власт а после се позивати на Божју вољу. Идеја демократије је још старија, јер када у харему остарелог и онемоћалог павијана његове женке протерају и доведу млађег и агилнијег, то је онда воља већине, то је демократија. Један ореол мање у венцу демократије, није демократија ништа узвишено, није никакав домет човековог ума, већ је само сазнање да је разумно покорити се већини.
Платон (Википедија)
Ипак је Атина колевка идеје демократије, идеје да народ има легимитет да влада над самим собом, па му треба дати и легалитет да би се очувала заједница-држава. Али нити је дуго трајала нити се прославила, напротив; није Платон без разлога сматрао да је то најгори облик владавине, јер владају они који најмање знају. Демократија је – бар номинално – васкрсла тек у Француској револуцији уз велику помпу јединства три власти, које се тобоже узајамно ограничавају, што је и данас темељ устава демократских држава. Што је оксиморон и као појам власти, јер власт може бити само хијерархијски уређена, што је народу одувек било јасно: „Једна земља а два господара нит је било нити ће кад бити”.
Али и као идеја суверенитета народа, јер ако постоје три независне власти онда само једна може припасти народу, те он није суверен јер је дели са друга два ентитета који поседују друге две власти. Међутим, демократија је већ у Атини, која је имала само неколико хиљада пуноправних грађана, била практично неизводљива, а у данашњим вишемилионским државама није могућа. Овај проблем демократије, савремена демократска држава је решила кроз идеју посредне демократије, за коју атински мудраци нису знали.
Да бисмо разумели о чему се ради, подсетимо се како се остварује демократија. Народ као ентитет, као правни субјект и као суверен изражава своју вољу гласањем, то је воља већине. Шта је предмет гласања и коме је одлука упућена, ни на који начин не утиче на гласање и на идеју демократије као воље већине. То је све. Наравно, ако је популација сувише велика, може се увести вишестепена демократија. Тако што се цела популација издели на више мањих (то дељење се може продужити колико је потребно) ентитета, који су такође правни субјекти и као такви могу имати своју вољу коју исказују гласањем и могу поновним гласањем одредити посланика који ће ту вољу заступати у скупштини вишег ентитета. То можемо звати посредна демократија.
Значи да би се остварила посредна демократија, мора да постоји народ као ентитет као правни субјект, који може имати своју вољу, и мора ту своју вољу пренети вишем ентитету преко посредника о коме одлучује у другом гласању. Да закључимо: мора постојати народ као ентитет и он мора два пута исказати своју вољу. Не постоји други начин да народ влада, да буде суверен. Тиме је превазиђен и оправдани Платонов приговор, јер грађанин одлучује само о проблему са своје територије и бира свог представника из малог, њему познатог скупа, а изабрани представник је образованији, елоквентнији, и савесно ће заступати вољу ентитета, иначе ће бити смењен.
Али, то се не дешава ни у једној демократској држави. Напротив, све је супротно томе. Народ као ентитет уопште не постоји, те он не може имати своју вољу ни у погледу проблема ни у избору свог представника, напротив, на изборима грађанин бира неку од туђих воља и неког од туђих представника, то јест нити има свог представника нити има своју вољу. Значи, није никакав проблем да се оствари суверенитет народа кроз заиста посредну демократију, али то се намерно не чини. Уместо тога изводи се читава представа у којој главну улогу имају политичке странке, које имају своје програме и своје кандидате и бескомпромисно се боре за власт, иако је Устав изричит да: „Политичке странке не могу непосредно вршити власт, нити је потчинити себи”. Kако се онда остварује фарса?
На гласачком листићу нема програма и нема ни политичких странака, има само списак кандидата, који се зове изборна листа и, по правилу, има назив политичке странке која предлаже кандидате. Значи не гласа се за политичку странку већ за изборну листу, у Скупштину улази изборна листа, парче папира које није ентитет, није правни субјект те не може бити ни суверен. Ни политичка странка није суверен, јер она уопште није ни ушла у Скупштину, нити постоји као скупштинско биће. Kо је онда суверен?
Шопенхауер (Википедија)
Суверен је народ, тако тврде учени законодавци, иако не постоји као ентитет, то је суверен који не може имати своју вољу, у свим језицима и културама то је оксиморон, дрвено гвожђе, што би рекао Артур Шопенхауер. Али, та фарса опстаје већ двеста година и показује се успешнијом од свих других облика владавине, то јест њоме су задовољне и политичке странке и држава и на крају и грађани. Да би парадокс био потпун демократија је једини облик владавине у којој ни човек као појединац ни народ као ентитет уопште и ни на који начин не учествује.
Kаква иронија једино друштвено -политичко уређење у коме човек ни на који начин не чествује зове се демократија – власт народа. Kо је онда стварни суверен? Још један парадокс, суверен је сама држава. Kако је изведена представа? Политичка странка не може формално – правно ни ући у Скупштину, а камоли, освојити власт, али то ипак чини илегално, јер је њена изборна листа освојила већину. Она, опет илегално, формира скупштинску већину, и формира владу и судство, то јест осваја и потчињава себи и законодавну и извршну и судску власт и тиме је она суверен. Значи сам врх власти незаконито, чак супротно Уставу, влада.
Посланик у Скупштини нема никакву одговорност ни према коме, нема према народу, јер народ, као ентитет, који би га позвао на одговорност, не постоји, нема ни према политичкој странци која га је ставила на своју изборну листу, јер то је једини правни акт између њих. Он може да гласа како год хоће, и против интереса грађана и против интереса државе, и то и чини ако није његова странка на власти. Али, политичка странка ипак није суверен, јер да би се опет дочепала колача власти она се труди да обезбеди највећу добит за грађане а то је истовремено и највећа добит за државу јер њен потенцијал је збир потенцијала грађана и ентитета у држави, и од њега зависи њен опстанак у бескомпромисној компетицији са осталим државама, нарочито оним суседним које атакују на њену територију.
Значи Платон ипак није био у праву јер се показало да је демократска држава најбоља. Не, ипак је у праву јер она је само номинално демократска а стварно представља потпуно изопштење човека из управљања државом. И нема никаквог парадокса, јер идеја заједнице као ентитета је идеја владавине тог ентитета
У коначном сумирању држава је највећи добитник, јер она законском регулативом стимулише и присиљава (штапом и шаргарепом) све грађане и све ентитете на што већи учинак, кроз који она остварује најбржу еволуцију и стиче предност над другим државама. Значи Платон ипак није био у праву јер се показало да је демократска држава најбоља. Не, ипак је у праву јер она је само номинално демократска а стварно представља потпуно изопштење човека из управљања државом. И нема никаквог парадокса, јер идеја заједнице као ентитета је идеја владавине тог ентитета.
Еволуција прелази на то неорганско биће а човек остаје на сметлишту еволуције и као сувишан ускоро ће нестати, као успутна штета у гигантомахији која неизбежно долази са даљом еволуцијом тог неорганског бића, јер агресија је пропорционална еволуцији
Можемо закључити да је демократска држава најбоља форма јер обезбеђује најбржу еволуцију и најсигурнији опстанак у општој компетицији. Али испустили смо из вида једну значајну, у ствари најзначајнију компоненту, временску компоненту, будућност. Заборавили смо на њу, као и сви остали, и држава и филозофи и научници, нико не размишља о будућности, осим писаца научнофантастичних романа. Kако знамо да наша еуфорија и глад за све сјајнијим даровима еволуције, није еуфорија корњаче коју носи орао, како знамо да то нису данајски дарови?
На нашу несрећу показатељи су сувише јасни да би се могли игнорисати. Суштина проблема који нас носи у апокалипсу јесте у незнању, у томе што је заједници-држави – бићу цивилизације припала слобода делања и са њом и еволуција, а човеку је припала слобода мишљења коју је сам уништио иако су му антички генији оставили величанствена достигнућа, те није дошао до сазнања света слободе – живота – еволуције, до сазнања да га еволуција бића цивилизације носи у апокалипсу а не у Атлантиду како му обећава Устав.
Све остало су детаљи који се више не могу игнорисати, јер држава – биће цивилизације се заснива на информационој комуникацији говором у којој је човек средство. Али, биће цивилизације је дошло до сазнања субатомских феномена, овладало је кроз такозвану вештачку интелигенцију комуникацијом на електромагнетним феноменима која је милионима пута бржа и милионима пута већег капацитета од комуникације говором, и већ је далеко одмакло у трансформацији у неко неорганско биће засновано на електромагнетим феноменима и вештачкој интелигенцији као средству те комуникације. Еволуција прелази на то неорганско биће а човек остаје на сметлишту еволуције и као сувишан ускоро ће нестати, као успутна штета у гигантомахији која неизбежно долази са даљом еволуцијом тог неорганског бића, јер агресија је пропорционална еволуцији.
