Веселин Гатало
Николај Јевтушенко је стајао испред уличног компјутера и безвољно ударао по типкама. Ниско, тик изнад њега, очигледно кршећи просторне прописе, пролети возило са два младића и три дјевојке који су се гласно смијали док је из аута трештао новоталасни електронски поп.
Благо њима, помисли Николај. Сигурно имају подебео рачун у банци. Довољно је да се спусте, укуцају име и наслоне длан на екран за препознавање. А затим у отвор гурну картицу са биочипом, да им машина укуца нове импулсе које могу потрошити како хоће.
Николај из унутрашњег џепа сакоа извади своју картицу и угура је у уски прорез. Укуца своје име и наслони руку на екран.
– Жао нам је. Ваш рачун је празан – рече пријатан женски глас.
На екрану се исписа то исто, на што он удари шаком у биопластику која се удуби и готово истог тренутка исправи. А Николај тихо јаукну болно протресе руку.
Нема наде, помисли Николај. Да добије новац за трошење, мора радити. Али како да натјера себе да шест сати дневно чами на неком послу кад су одјећа, храна и смјештај потпуно бесплатни? Радити је досадно. И заморно.
Полако одшета улицом. Мимоилазили су га људи који су, чинило се, сви некуд ишли. Они са којима се сударао не желећи им се макнути ни центиметар, извињавали су му се са смијешком.
Горњи нивои анти-Г поља су били пуни возила и трамваја који су сигурно клизили магнетним тунелима. Николај помисли како би морао мјесецима радити да се више не вози бесплатним јавним превозом, да има своја кола. Да, мјесеци би му требали. Година, можда.
Вријеме је то било кад се људи враћају с посла. Kад се возикају аутима на путу кући. А Николају је било тако досадно.
Застаде поред зида и притисну дугме аутомата за храну. Укуца два назива у тастатуру.
Зелене вратнице се дигоше и на послужавнику се појави биоразградива боца „кока-коле” и сендвич са ћуретином.
Узе то двоје, загризе сендвич, отпи гутљај и… и баци обоје на плочник.
Однекуд се спусти насмијешени полицајац у зеленој униформи, ношен ретрогравитационим пољима полицијског опасача. На траци изнад лијевог џепа јакне, писало је „Сергеј Сисојев”.
Уљудно се наклони.
– Добар дан грађанине. Морам вас упозорити да је забрањено бацати отпатке хране ван природе и рециклажних отвора.
– Знам, – рече Николај – и заболи ме нека ствар. Ето.
Полицајац се сагне, узе бачену храну и убаци је у оближњи рециклажни отвор.
– Овога пута, у реду… Сматраћу вас упозореним. Следећи пут бићете кажњени са два сата друштвено корисног рада. Угодан вам дан.
Рече то, диже се и нестаде некуд горе, у трећем пјешачком нивоу.
Николај бијесно удари ногом у зид. Стопало га заболи. Заболи га и горак осјећај немоћи.
Погледом потражи нешто мекше у што би могао ударити. И шаком удари усамљеног пролазника са торбом за списе у руци. А овај се без гласа сручи на тло. Удари га још једанпут, овај пут ногом. И још једном. Ударао га је док се није уморио.
Човјеку на земљи је картица са именом висјела са ревера. Алексеј Строганов. Николај закључи како је тип координатор промета који се управо враћао са шестосатне смјене.
Мора да је богато копиле, помисли Николај Јевтушенко. Затим погледа горе, лијево, десно, свуд око себе. Није било никог осим њега и човјека који је непомично лежао на плочнику.
Из џепа извади ласерски ножић. Укључи га, концентрира сноп на „резање”, сагне се и једним покретом одсјече човјеку шаку те је стави себи у џеп.
Плочником се поче разлијевати црвена локва која је истицала из човјековог зглавка. А из џепа усплахиреног Николаја Јевтушенка поче капати иста таква течност, остављајући ријетки тачкасти траг за њим док се, звјерајући око себе, журно удаљавао.
– Грађанине.
Глас га ошину попут струјног удара. Натјера га да поскочи.
Испред њега је стајао полицајац у зеленом, сличан оном од малоприје. На грудима му је писало „Волођа Лавов”. Показивао је прстом у џеп Николајевог крвљу умрљаног сакоа из кога је управо на плочник била пала једна црвеносмеђа кап, као тачка живота коју није требало прећи.
– Није ми ништа – брзо рече видно усплахирен, Николај Јевтушенко. – Добро ми је.
Већ у следећем тренутку, два болничара у бијелом се спустише са носилима и апаратом за трансфузију, вјероватно позвани сигналом упућеним чим је полицајац уочио крв. Николај се безуспјешно отимао док су га снажни момци у бијелом силом полагали на антигравитациона носила и везали медицинским фиксационим пољима.
Суђење је било кратко и брзо. Био је то први случај убиства у граду у протеклих пар година.
Николају Јевтушенку је одузето сво биоткиво и предато болничкој банци органа. Одузета му је тиме способност да било кога убије или повриједи.
Сви су му осјећаји и мисли сачувани у карбокристалу, јер смртна казна већ одавно није постојала.
Николају су остале само његове властите мисли, осјећаји, успомене… Само је у њима могао наставити живјети. Никад више ништа ново неће моћи видјети, чути, додирнути, појести, попити, мирисати, говорити.
Да човјек полуди од досаде, зар не?
Ах, да. Заборавих вам рећи. Није више могао чак ни полудјети.
