Веселин Гатало
– Да, видио сам их! – понови Шон.
– Дај, не тупи – одговори Алви. – Џинови не постоје, осим у причама. Поготово не такви, дебели и спори, са великом главом.
– Али, видио сам својим очима! Дошли су огромним бродом, широким, са пуно весала и… и огромним једром! Kунем се својим чупом злата, да сам их видио…
– Не говори о свом злату. Знаш да то не ваља. На крају ћеш казати гдје га кријеш и остатак живота провести као нечији роб – рече Зиги док се сагињао да уђе у пећину. – Али од доста других сам чуо да су их видјели. Гдје си их ти видио?
– Доле у фјорду – одговори Шон. – Има их преко двадесет. Огромни су и страшно вичу. Треба узбунити остале.
Утом четврта гротескна прилика замрачи улаз у пећину и поче говорити машући притом мршавим рукама.
– Узбуна! Џинови долазе! Има их као звијезда на небу… као лишћа на гранама… као риба у мору, као… као…
А затим нестаде с отвора вичући нешто о смаку свијета.
Алви сједе на камен и рече:
– Значи, истина је. Пху…! Па, шта се може. Прелазимо у илегалу. Нека свако чува своје злато, јер ако им падне шака… робоват ће им.
Затим се са обе руке почеша по длакавим шиљатим ушима. Сврбјеле су га до боли.
То је Алвију био сигуран знак да за Тролове наилазе нека тешка времена.
