Не рађамо се с „празном таблом” у глави (tabula rasa), као је веровао филозоф Џон Лок, у синапсама кôдирано је „све што је особа мислила и доживела”, истиче чувени светски неуробиолог Дик Сваб. Како се Ватикану поткрао женски папа, ако је то тачно?
Вуди Ален се нимало не двоуми: „Мој мозак? То ми је други омиљени орган”. Први не помиње. Може ли се ова желатинаста твар у свачијој лобањи (тежи кило и по) препознати по нечијем ходу?
Свакако, и то нема везе са сокаком, ни са кораком из певушења заљубљених. Оболели од аутизма су неспретни и „имају стереотипне покрете попут лепршања рукама или ходања на прстима”. Уколико неко гази целим стопалима, као ненадмашни Чарли Чаплин, извесно је у детињству вежбао балет.
„Аутизам се тек скоро посматра као развојни поремећај мозга који своје темеље има већ у материци”, пише проф. др Дик Сваб, један од најпознатијих светских неуробиолога, у очаравајућој књизи „Наш мозак – то смо ми” (издавач „Плато”). Некада су за ово тешко оболење оптуживали „ледену мајку” која се само једном откравила – у часу зачећа будућег детета. Очеви су изостављени.
Сећања из материце
Колико сте пута угледали пијанца који раширених ногу бауља, и осудили га? С разлогом: алкохол, дрога, дуван, чак и оскудна исхрана трудних жена у гладним годинама, узрокују сијасет лакших поремећаја и тешких оштећења потоњег порода.
Да ли сте бар једном погрешили? Јесте: и људи са оштећеним малим мозгом, у којем је начичкано 80 одсто од сто милијарди нервних ћелија у глави, слично гегају.
„На свет долазимо с мозгом
који су наше генетске
предиспозиције и развој у
материци учинили јединственим”.
Страницу по страницу врсни холандски научник распреда најважнију и најголицавију причу нашег живота – причу нашег мозга. На видело израњају мало знане и незнане чињенице и објашњења, барем нама неупућенима у неуролошке загонетке.
Ређају се подробни описи лакших поремећаја и тешких оштећења с кореном у лобањи – од гојазности, коју у САД сликовито зову „гегање фармерки”, до Алцхајмерове болести, чији је исход закржљали мозак налик ораху и непокретно лежање у постељи попут плода у мајчиној утроби.
„На свет долазимо с мозгом који су наше генетске предиспозиције и развој у материци учинили јединственим, и у коме су наш карактер, наши таленти и ограничења већ умногоме записани”, наглаша Дик Сваб.
Не рађамо се с „празном таблом” (tabula rasa), као је веровао филозоф Џон Лок, по којој живот исписује своје хирове. У синапсама, мајушним прекидима који раздвајају нерве, кôдирано је „све што особа је мислила и доживела”. Нобеловац Рамон и Кахал је казао да се на тим местима, којих има 1.000 пута 1.000 милијарди, завршеци живаца „држе за руке”.
Али се нигде не додирују. Преко те сићушне провалије се из једног у други преносе поруке (импулси) у виду електрохемијског струјања.
Проучавање можданог устројства разоткрило је једну од најпогубнијих вишевековних заблуда, због које су многи истом полу склони били изопштени (сетите се песника Оскара Вајлда), чак и усмрћени.
Како се Светој столици
поткрало да на папски
трон заседне Јована?
Е, то није у спрези с главом.
Ни данас немају среће у појединим земљама. Хомосексуалност је тек 1992. избрисана из Међународне класификације болести.
Али то није људски изузетак, хомосексуално понашање описано је код око 1.500 животињских врста – од инсеката до сисара.
С већим се дуже живи
Како се, међутим, Светој столици поткрало да на папски трон заседне Јована?
Е, то није у спрези с главом, грешка се догодила – иако није веродостојно поткрепљена – у међуножју. Причу је око 1250. године забележио фратар Жан де Меји. У Ватикану, наводно, постоји „порођајна столица” на коју је, према предању, седао будући првосвештеник, а најмлађи свештених му је руком кроз отвор опипапаво гениталије. Након тога је морао је гласно да изговори: „Има тестисе који добро висе”.
А Јована Осма, чија је биста с другим папским дуго стајала у катедрали у Сијени, имала је – на основу тумачења Марије Њу, дечјег ендокринолога, конгениталну надбрубрежну хиперплазију. То је „међупол”, наводи Дик Сваб, „који настаје тако што надбубрег девојчице, још за време трудноће мајке, ствара превише мушког хормона, тестостерона”. Због тога „клиторис девојчице може већ у материци да израсте до величине пениса”.
Али то може, ограђује се он, да буде обично нагађање. Утемељивач прве у свету „банке која мисли са вама”, збирке можданог ткива у Амстердаму, уверљиво приповеда како се обликује меморија, зашто је схизофренија „болест свих времена и култура”, у којим се подручјима рађа свест (церебрални кортекс, таламус и међусобна веза), ко су саванти, појединци који све упамте (податке из краткотрајног пребаце у дугорочно памћење), постоји ли центар за морално понашање и тако редом
У сваком случају, имајте на уму да „што је мозак већи и активнији, то је живот дужи”. Напрежите сиве ћелије, то не боли.
