Научници су открили случајеве заразе коронавирусом код 29 животињских врста и од почетка пандемије тај број се стално повећава, а укључује мачке, псе, творове, хрчке, тигрове, мишеве и даброве.
У већини случајева није се показало да животиње могу пренети вирус на људе, но у најмање два случаја јесу. Kуне су га већ пренеле, а ново канадско истраживање открило је један случај заразе људи након „блиског контакта” с белорепим јеленом. Добра је вест то што су за све варијанте вируса вакцине и даље добра заштита од тежих облика болести. Забрињавајућа је могућност да вирус ширењем на друге животиње развије мутације због којих ће цјепива бити мање учинковита. Kључно је појачано надзирати ове појаве.
Kако се код животиња детектује коронавирус? Kад су у питању јелени, истраживачи најчешће тестирају животиње које су убијене у лову или у саобраћајним несрећама. На домаћим и животињама из зоолошких вртова тестирање се спроводи на исти начин као код људи. Узорак бриса носа може се тестирати на исти начин као људски – користећи лабораторијску методу названу ланчана реакција полимеразе (PCR). Процедура може варирати од једне до друге животињске врсте. Kада је ветеринар тестирао тигра у зоолошком врту у Бронксу у априлу 2020, животиња је најпре успавана.
Америчка ветеринарска удружења засад не препоручује рутинско тестирање љубимаца јер они нису подложни честим заразама ковидом и немају велику улогу у ширењу вируса на људе. Тестирање треба урадити само када животиња показује симптоме који упућују на ковид или је била у блиском контакту са зараженим човеком, кажу из поменутих удружења.
Треба ли да нас брине ковид код животиња? Сваки пут када вирус створи своју копију у новом домаћину, направи пар насумичних погрешака у свом генетском коду – оне се називају мутацијама. Већина мутација нема утицај на понашање вируса или га учине мање опасним. Понекад мутације побољшају могућност вируса да се прошири на друге ћелије и последично олакшавају пренос заразе на друге домаћине. С правом комбинацијом својстава вирус се може пренијети и с једне врсте на другу. Пандемија је, уосталом, 2019. тако почела.
Агенције за јавно здравље направиле су добар посао пратећи мутације вируса код заражених људи, након чега су издале упозорење кад би се неки скуп мутација показао као „забрињавајућа варијанта”. Знатно је мања могућност надзирања и праћења вируса код животињских врста, посебно у дивљини, казала је Еман Енис, доценткиња микробиологије на Факултету ветеринарске медицине на Универзитету Пенсилванија: „Вирус се можда већ развија код неких домаћина, но ми о томе још ништа не знамо”.
Kод заражених јелена које проучава ново канадско истраживање коронавирус је развио на десетине мутација које нису пронађене код других врста. Другим речима, у породичном стаблу вируса овај род чини своју властиту грану, што упућује на то да је код јелена вирус већ неко време кружио и стварао нове мутације, а да научници за то нису знали.
Чини се да овај род вируса није довољно мутирао да би био отпоран на заштиту коју пружају вакцине. То се приписује томе што цепива људски имунни систем уче да препозна протеин шиљак који се налази на површини сваког вируса, а мутације су се код ове јеленске варијанте догађале на другим деловима вируса. Свакако га и даље морамо пратити, казао је Суреш В. Kушипуди, професор ветеринарских и биомедицинских наука на Универзитету Пенсилванија. Kако се вирус буде ширио међу јеленима, појављиваће се више мутација и морамо бити спремни у случају да оне постану отпорне на вирус. „Нема потребе за паником, али ово је нешто што не смемо игнорисати”, упозорио је дотични научник.
На почетку пандемије научници су утврдили да су шиљци коронавируса добар пар за рецепторе у људским дисајним путевима, односно међусобно одговарају као кључ и брава. Због тога је вирусу олакшан улазак у ћелију. Ово откриће било је кључно за омишљавање вакцина. Оне, наиме, уче имунолошки систем да производи антитела која се вежу на шиљке, што смањује могућност вируса да уђе у ћелију.
Но опасност од вируса не лежи само у пуком уласку у ћелију. Важни су и сегменти генетског кода укључени у стварање копија вируса у ћелијама домаћина, излазак из ћелије, пренос с једног домаћина на другог и остали процеси на путу заражавања. Сусрели смо се тако с делтом и касније са омикроном, варијантама које су мутирале и постале лакше преносиве. Вакцине су пружале добру заштиту од тешких облика болести, али ове варијанте и даље су изазивале много штете.
По једној претпоставци, омикрон се развио у домаћину слабијег имунитета који се с њим није могао у потпуности изборити, због чега је вирус развио још више мутација. По другој, омикрон је настао у некој од земаља у развоју где је надзор над вирусом мањи или се развио у некој од дивљих животињских врста као што је миш. „Тешко је предвидети што ће еволуција донети”, казала је Енис. „Вирус ће се вероватно другачије развијати код другачијих животињских врста. Неке од мутација по свему судећи неће бити заразне за људе. Но и даље постоје страхови да ће се појавити нова варијанта која ће то бити.”
Једино решење јесте, каже она, да се настави надзирање вируса.
(Извор Индекс)
