Како је могуће мислити о настанку нечега после настанка материје (времена и простора) што се може замислити само као начин постојања материје, и обратно како је могуће мислити о нечему (материји) без њених начина постојања?
Никола Пилиповић
Теорија еволуције материје (ТЕМ) је довршена и растумачена као целина коју чини тврдо језгро (ТЈ) и логичка дедукција која обухвата све релевантне појмове еволуције материје. Међутим, она је довршена само утолико што је њено ТЈ искуствено апсолутно истинито (истинито за свако могуће искуство), јер се заснива на јединим могућим номиналним дефиницијама – које су тиме и таутологије – појма слободе-живота као негације каузалитета и појма живог бића као сингуларитета у свету каузалитета. Веома је значајно уочити да то није сазнање бића о природи – као што то чини биће цивилизације кроз физику: кроз законе које сазнаје, допуњује, мења и превазилази који никада не могу бити довршени, па самим тим ни апсолутно истинити у чему се и састоји еволуција бића – јер то сазнање не зависи од бића већ је истина по себи, иста за свако биће које дође до њега.
Супротно томе логичка дедукција подлеже корекцији већ тиме што никада не може бити апсолутно истинита, па ни довршена. Штавише она је недовршена и у једном много дубљем смислу јер је логичка дедукција могућа само као конкретна мисао бића. А то значи да се она мења пре свега са самом еволуцијом бића, али и са еволуцијом сазнања сопственог бића.
Теорија еволуције материје је настала на домену слободе-живота тако што га је прво дефинисала као појам, суштински различит од каузалитета, али такође и као његов део, настао еволуцијом. То објашњава зашто ни највећи умови, од Хјума и Kанта до Шредингера и Попера нису могли прихватити да постоји свет живота-слободе, иако је свеколико искуство указивало на то: било је неопходно да се докаже његова могућност, а то може само теоријска наука, наука заснована на таутологијама. А они не само да су а priori порицали могућност слободе, већ су а priori искључили и саму идеју да из аналитичког суда може произаћи било какво сазнање.
Теорија еволуције материје је велики продор у разумевање материјалног света, као јединства каузалитета и слободе-живота, као еволуције иманентне самој материји, и као усложњавање материјалних форми, и као увећање знања, и као увећање потенцијала, и као увећање комуникације између делова материје. То је сазнање још једног атрибута материје (први је гравитација), а више од атрибута не можемо знати. Штавише, показује се да еволуција материје није једносмерна појава, већ да је она и кружна било да се остварује на нивоу потенцијала планета, било да биће достиже потенцијал космичких размера и да његовим урушавањем могу настати елементарне честице од којих почиње еволуција материје.
Још једном наглашавам да само ТЈ непосредно даје сазнања о материјалном свету, док је свака дедукција конкретна мисао бића и тиме је тек посредно сазнање и о материјалном свету као окружењу, као начину и услову могучности сопственог постојања и сопственог опстанка. За само биће, ма какво да је, које мисли само себе та сазнања нису од посебног значаја, јер његово понашање је одређено окружењем и компетицијом с другим бићима и врховним императивом свакој материјалној форми – да еволуира. Међутим за човека као друге стране те кованице, стране која може нестати када кованица промени форму, јесте изузетно значајно да зна куда га носи еволуција бића цивилизације и да зна како да опстане упркос тој еволуцији.
Теорија еволуције материје је заснована на таутологијама које дефинишу разлику између живота-слободе и каузалитета, на разлици која се може уочити и дефинисати само у домену слободе-живота, а ипак важи за сав материјални свет. То изгледа парадоксално, чак и недопустиво, јер изгледа као закључивање о целини на основу њених делова, што не допушта принцип хијерархије. Али није тако, јер ТЕМ дефинише само један атрибут те целине, онај који производи свет слободе-живота, открива само још један, први је гравитација, начин деловања, а тиме и постојања материје, открива нам како се материја понаша а не и шта јесте.
(Wikipedia)
Значи, постоје два нивоа знања: оно које непосредно следи из ТЈ, које је апсолутно истинито – то је еволуција материје као идеја и као стварност – и оно до којег долази мислеће биће, које је његово лично, његов однос према окружењу. То знање које припада бићу, које је лично, као резултат његове еволуције, јесте субјективно и тиме је и неупотребљиво ван домена искуства бића.
То је ново сазнање, које суштински мења идеју сазнања материјалног света и захтева једну још дубљу, још фундаменталнију класификацију у оквиру које се налази она што смо је већ тумачили, а тек у њеном оквиру може се вршити класификација као усвојена пракса. Та основна класификација би требало овако да изгледа:
I Највиши ниво су она сазнања која непосредно следе из ТЈ, a то су:
• постоји и свет слободе-живота као негација каузалних односа;
• материја еволуира и као умножавање атрибута објекта, и као увећање знања, и као увећање слободе, и као увећање комуникације;
• еволуција материје је истовремено и прогресивна и кружна.
II Други ниво је идеја еволуције материје у домену каузалитета.
III Трећи ниво је тумачење сазнања човека о еволуцији бића цивилизације.
IV Четврти ниво су сазнања физике о свету каузалитета.
Теорија еволуције материје је, у ствари, теорија природе у најширем могућем смислу, јер садржи и она сазнања која су апсолутно истинита сама по себи, то јест за свако биће, али и она сазнања која припадају овом мислећем бићу, човеку те је можемо и тако звати, али можемо оставити и стари назив јер суштина природе је у њеној еволуцији. Иако тек сада сазнајемо свеобухватност ТЕМ, ипак су досадашња тумачења не само неспорна већ су углавном и потпуна, наравно увек само у напред реченом смислу. Kонкретно:
• Први ниво је добро растумачен, што не значи да је и коначан.
• Други ниво је такође добро растумачен и он је основни критеријум за тумачење физике, али зависи и од њених нових сазнања.
• Трећи ниво је исто тако добро растумачен, али тек као основа за даље тумачење. У њему је положен камен темељац који дефинише:
– тврдо језгро биологије чиме она постаје научна теорија и
– тврдо језгро филозофије чиме и она постаје научна теорија (али губи део слободе чиме се разликује од књижевности и религије) као основ и корелатив друштвених наука и враћа у свој домен појам слободе, етику и политику.
• Четврти ниво није непосредно тумачен кроз ТЕМ. Иако је критикован са тог аспекта, није довољно децидно потенцирано да су та сазнања, по самој својој идеји, лићна, индивидуална и тиме и релативна те да су и у том смислу допуштена само у тумачењу искуства. Овај пропуст је веома штетан јер, иако само прећутно, доприноси заблуди да је физика компетентни, чак и једини компетентни тумач каузално насталих феномена. Тај веома погубан проблем је настао издвајањем физике из филозофије, што је изгледало неминовно, јер физика се све више ослањала на искуство и експеримент, градећи све већи и све импозантнији скуп неповезаних сазнања, док се филозофија све више приклањала (поклањала и ослањала) религији и понекад и метафизици.
Од физике се није ни могло очекивати али филозофија је морала схватити да физика, препуштена сама себи, то јест без тумача њених сазнања и без критичара који би је спречавао да лута ван свог домена постаје, кроз све корисније и све фасцинантније дарове, творац не само јавног, већ и научног, чак и филозофског – уколико није окренуто религији – мнења. Она је постала светионик за пут у жељену Атлантиду који је, у ствари, пут у апокалипсу. Истини за вољу велики Kант је уочио део тог проблема, нажалост само онај део који се односи на сазнања физике, али није тражио одговор у природи већ га је извео из религије кроз идеју сазнања а priori синтетичких судова. Проблем физике је у томе што је њен домен феномен, не низ феномена већ један конкретни који траје мали тренутак времена, онолико колико траје сам феномен, између прошлости и будућности, а зовемо га садашњост или реалност. А пошто је њен домен само посматрани феномен, то се и само посматрање може односити искључиво на тај период, на време трајања тог феномена. Не на прошлост, на оно што му је претходило јер то би било закључивање од последице на узрок, и не на оно што следи, на будућност јер већ следећи феномен је сплет деловања окружења с тумаченим феноменом који брзо нестаје услед дисипације енергије у окружење.
Физика не може да изиђе из тог веома уског тренутка, који је практично једнак нули, и зато може показати само законе којима подлеже искуство, законе који се мењају, допуњују, чак и замењују у целини. Укратко речено, она показује тренутни однос бића према каузалном окружењу, али не ни његов узрок ни његову последицу, она не може да тумачи природу па, самим тим, ни да је разуме. Занета корисношћу дарова сопственог искуства и несебично подржавана од бића цивилизације-државе, које у својој бескомпромисној компетицији с другим државама профитира на успутним сазнањима, физика се некритички упустила у авантуру тумачења космоса, његове прошлости, садашњости и будућности без иједног искуствено истинитог сазнања (што је још далеко од минимума за такву амбицију), већ искључиво на целој пирамиди хипотеза којих би се и Хегел стидео, далеко надмашујући машту и најинвентивнијих писаца СФ романа. Тиме она заводи филозофско и научно мнење на странпутицу у којој човечанство губи последње остатке слободе мисли и троши своје потенцијале и своје последње дане.
Лако је показати колико је ступидан тај сценарио тумачења космоса и колико је још ступиднији човеков сан о његовом освајању, човека који није ни себе сазнао, који не зна да опстане ни на овој благородној планети што га је изнедрила а жели да насели негостољубиве планете да би решио проблем који не уме да реши на Земљи, проблем који носи у самом свом појму, у самој идеји човека, проблем о коме он ништа, апсолутно ништа, не зна, чак не зна ни да он постоји и да га све бржи носи у апокалипсу. Има ли глупље идеје?
Пре него што се упустимо у навођење хипотеза на којима физика гради свој сценарио, назван стандардни модел, морам још једном да укажем на ту за њу олакшавајућу околност: она и не може другачије. Наиме, осуђена на таворење на бескрајно танкој граници између прошлости и будућности, она не може да тумачи континуитет у еволуцији материје, већ може да се бави само конкретним феноменом; ако је он у космосу, то јест ван сопственог искуства, она га може тумачити само ad hoc смишљењим хипотезама. При томе, те су хипотезе по правилу супротне не само искуству већ и самим законима на којима физика почива, јер оне су и смишљене не због несагласности са искуством (на шта посебно указујем), а на њима се потом даље граде нове хипотезе ради одржања тог сценарија. Укратко речено, тај сценарио почива на многобројним контрадикцијама и тиме не заслужује ни да се размиља о њему. Ипак, верника ради, оних који су склони да без остатка верују ауторитетима, навешћу неке од најглупљих хипотеза јер све нити знам нити их ико може знати пошто са сваким новим феноменом следи и једна (или више, свеједно) ступидна хипотеза.
Велики прасак (NASA/SVS)
1. Kосмос је настао у великом праску (ВП) из једне тачке.
Физика не може да дефинише шта под тим појмом мисли, јер математички појам тачке искључује било какав други појам, то јест било какав садржај па ни материју, а физичка тачка је бесмислица која се може дефинисати само низом ступидних и контрадикторних – што значи да се не може дефинисати – хипотеза… То је нека инфинитезимала чија гранична вредност је тачка, што значи:
• Не постоји простор;
• Не постоји време;
• Постоји материја која није ни у простору ни у времену, једини начин њеног постојања је њена будућност, то јест она постоји тек кроз оно што следи, то је исто као када би вам неко рекао: „Седите сада на ову столицу коју ћу сутра направити”.
• Густина те материје је већа од сваке замисливе густине, значи то је једна незамислива хипотеза, како да о њој мислимо ако је незамислива, а морамо да мислимо да бисмо разумели сценарио који би требало да објасни наше искуство, то јест на основи нечег незамисливог тумачи се искуство (јер материја несумњиво постоји).
• Ту материју чини плазма која се замишља као енергија, а онда се у једном тренутку однекуда појављује Хигсов бозон што преводи кванте енергије у парове електрон-позитрон и тиме материја стиче масу, значи постоје два почетка: један када настаје плазма и други када се појављују Хигсови бозони.
• Како је настао Хигсов бозон?
• Те честице одмах реагују и враћају се у зрачење, али настаје мало, врло мало више електрона него позитрона (зашто?, па зато што је космос сачињен од електрона, те је то још једна неопходна хипотеза), па у многобројним прелазима електрони, материја преовлађује над антиматеријом, како је назван позитрон, што је још једна потпуна бесмислица јер компромитује саму идеју материје, идеју супстанције, као нечега есенцијалног од чега настаје сав материјални свет, уместо тога настаје нешто што се не може замислити, нешто што је стекло легалитет да и даље производи апсурде, онда нестаје Хигсов бозон, волшебно као што је и настао.
2. Тиме настаје простор, а вероватно и време: физичари се не изјашњавју децидно како то замишљају, а нико разуман то и не покушава да схвати то да је могуће мислити о материји пре времена и пре простора јер:
• Већ тиме се појављује више почетака космоса:
– један када је настала плазма,
– други када је настало време,
– трећи када је настао простор.
Како је могуће мислити о настанку нечега после настанка материје (времена и простора) што се може замислити само као начин постојања материје, и обратно како је могуће мислити о нечему (материји) без њених начина постојања?
3. Потом почиње ширење тог простора које је толико супротно искуству да је добило посебно име – инфлација:
– прво, брзина инфлације је далеко већа од брзине светлости,
– друго, када је инфлација окончана или она још траје,
– треће, шта је то инфлација, јер физика каже да то није увећање растојања између електрона, а није ни увећање електрона, али не може да каже шта она јесте, значи то је једна апсурна хипотеза супротна искуству која се не може ни дефинисати позитивно, већ само негативно оним што није,
– четврто, појам ширења тако замишљеног космоса је немогућ јер:
• Изнутра се то не може опазити јер се шири и мерна скала,
• Споља не постоји ништа ни као појам, ни као објект.
– пето, ако је то у непосредној колизији са СТР на којој почива и ОТР и цела идеја овог сценарија, онда:
• Тада не важе закони које знамо, то јест објашњење почива на признању да се хипотеза не може објаснити;
• Ако прихватимо објашњење да тада не важе закони, онда треба одговорити на питање: Када они почињу да важе и зашто;
• Физика наставља своје спекулације: пошто је та брзина много већа од брзине светлости, онда је радијус космоса много већи од растојања до најудаљенијег видљивог објекта, то јест не поклапа се с нашим хоризонтом и зато нам изгледа изотропан – исти у свим правцима – али то је нова бесмислица, јер се положај онога из чега је настала наша галаксија није променио инфлацијом, то јест не може брзина инфлације да произведе другачију геометрију предмета инфлације, а тим пре не може да произведе геометрију у којој су све тачке у истом међусобном положају зато што то захтева претпоставку да је простор те геометрије бесконачно велики, што не може настати из коначних димензија почетног стања и у непосредној је колизији с тумачењем реликтног зрачења из којег су израчунали да је радијус космоса 33,4 милијарди светлосних година. Значи уведена је једна апсурдна хипотеза да би се објасила изотропност космоса, али она га не може објаснити. Другачије речено, физика нам нуди прво једну бесмислицу – сву материју бесконачно велике густине сабијену у тачку, потом другу – ту материју расејава на бесконачно велики простор, а потом и трећу – космос одређеног радијуса.
• Инфлацијом се објашњава и такозвано реликтно зрачење, па се те две хипотезе (о коначно великом простору) узајамно, то јест кружно доказују, при чему се испушта из вида да густина материје, ако је реликтно зрачење изотропно мора бити једнака нули јер радијус космоса мора бити бесконачан; али уколико је једнако нули, онда га нема, што значи да се не доказују него се узајамно искључују.
4. Сва материја је настала у том ВП, ово је неодржива хипотеза јер је њена вероватноћа равна нули, пошто постоји безброј других могућности њен прави смисао јесте: овај сценарио је неодржив ако није сва материја дошла у ВП, то јест то није допунска хипотеза већ темељна. Ако постоји прилив материје и после ВП, онда космос не може бити целина – ентитет, већ је само скуп делова материје, те се уопште не може мислити ни о његој величини, ни о старости, ни о будућности. Али то није ни темељна хипотеза, јер Хигсов бозон се појављује после појаве материје – плазме иначе не би имао на шта да делује, значи та хипотеза је у непосредној контрадикцији с хипотезом о Хигсовом бозону и с хипотезом о настанку масе честица.
5. Прећутно је уведена и хипотеза да се материја јавља у само две форме: као честица с масом и као енергетско поље, али такозване тамна материја и тамна енергија побијају ту хипотезу.
6. Сва сазнања физике о космосу као целини насталој у ВП почивају на такозваном црвеном помаку и на Хабловом закону: старост, величина, ширење, али црвени помак настаје и услед гравитације и настаје ако електрони старе, на шта су указали још Ф. Хојл и Х. Арп, али наш сунчев систем који је једини делимично доступан искуству се не шири. Апсурдно је заснивати сценарио који је у колизији са искуством.
Физика мора увести још много хипотеза да би објаснила многе за њу необјашњиве феномене, а којих ће, с напредовањем технологије, бити све више: шта је сила, како се преноси на даљину, шта је гравитација, како се преноси, којом брзином се простире, зашто је некомпатибилна са осталим фундаменталним силама, шта је светлост, зашто је дуалне природе, зашто је њена брзина тако строго ограничена, шта је то магнетизам, шта је то тамна материја, шта је тотамна енергија, подлежу ли оне законима које познаје физика, шта је то реликтно зрачење, зашто су неки квазари старији од галаксија којима припадају, зашто сви космички објекти ротирају, зашто се субатомски феномени квантују и тако даље.
Овакав галиматијас бесмислених и никад довољних хипотеза је неизбежна последица ограничености физике на тумачење феномена, то јест ограниченост на изолованост његовог тумачења што значи да физика а priori не може тумачити никакав континуитет, па ни еволуцију, с једне стране, и на заблуду да је космос целина – што је унето као темељна иако прикривена хипотеза – те да је могуће тумачити његову еволуцију, с друге стране, то јест физика је у двострукој немогућности да тумачи еволуцију космоса.
Ако се сложимо са K. Попером да је од две понуђене теорије боља она која уз мање хипотеза објашњава исто што и друга, или да уз исти број хипотеза објашњава више него друга, а свакако је боља и она која уз мање хипотеза објашњава више, и ако се сложимо да хипотезе у принципу могу бити било какве па и апсурдне али је тада и теорија таква, онда је лако понудити теорију која је боља. Мислим да је могуће засновати такву теорију на само две хипотезе:
I Наш космос је део неког већег и другачијег космоса (разлике ради зовимо га универзум). Покажимо шта из тога следи. Прво: универзум није истог садржаја што и космос иначе их не бисмо могли разликовати – пошто волумен остаје ван нашег сазнања – јер би то било супротно хипотези. Друго, ако је различит, а карактеристика космоса јесте да се материја јавља у два стања: као материјални објект и као енергетско поље, онда он мора да садржи и неке треће или, чак, четврте и тако даље форме материје. Ако је космос утопљен у универзум, онда су те форме присутне и у њему иако их ми не можемо детектовати јер су или толико велике да се цео наш космос налази у једној таквој и у том случају не можемо ништа сазнати из наше хипотезе, или су за цео ред величине мање од најмањих честица које опажамо, у том случају хипотеза даје основ за теорију.
Те субсуб атомске форме (ССФ) можемо замишљати као честице или као таласе, аналогно тумачењу светлости, свеједно, и не морамо им приписивати никакве конкретне атрибуте осим да постоје, да делују, битно је да из њих произлазе нама доступне честице јер то налаже други принцип хијерархије: сложено се састоји из простог, а то је само једна таутологија и тиме је неспорна истина, иако је парадоксално, јер наше сазнање није искуствено али је ипак искуствено апсолутно истинито зато што се заснива на таутологији која дефинише могућност мишљења појма сложено и наравно и на самој хипотези. То значи да је хипотеза потребна и довољна да би се објаснила еволуција материје, то јест да поседује велики хеуристички потенцијал. Потребна је још једна, логична али ипак хипотеза:
II Tе форме поседују кинетичку енергију.
Из ових хипотеза непосредно следи:
1. Еволуција материје онако како је приказана у теорији еволуције материје.
2. Објашњење гравитације, јер ма колика да је продорна моћ тих форми, ипак материја прима импулс који је асиметричан ако је у близини друга маса.
3. Прелаз масене форме у енергетску и обратно, и одржање масе – енаргије постаје јасан.
4. Тамну материју чине и те ССФ.
5. Тамна енергија потиче од кинетичке енергије ССФ, то је антигравитација: на великим растојањима између галаксија ефекат екранизације се губи, али пошто остаје притисак споља то он делује на галаксију као на један објекат, то јест увећава њену гравитацију и одржава звезде на окупу; међутим ако постоји прилив ССФ из универзума, оне делују одбојно на галаксије које се зато удаљују.
6. Тиме је објашњен и парадокс: галаксије се удаљавају, али планете у нашем Сунчевом систему се не удаљавају.
7. Реликтно зрачење је разлика кинетичких енергија оних ССФ које улазе у Земљу и оних које су супротног смера, а прошле су кроз њу.
8. Није космос изотропан, већ је изотропно то зрачење зато што је Земља округла.
9. Електрони старе, те они који су настали пре имају мању масу, то јест имају црвени помак у односу на наш спектар, он се не може разлучити од кинетичког и од гравитационог помака, отуда је све што почива на Хабловом закону погрешно.
Земља (Wikipedia)
10. Маса Земље је већа него пре 200 милиона година а тиме и њена гравитација, и то објашњава могућност гигантизма у доба Јуре.
11. Kосмос није целина и не може се мислити о његовој еволуцији, већ само о еволуцији материје у космосу.
12. Физика никад не може постати теоријска наука, али је са само две хипотезе које објашњавају много више корак ближе да постане научна теорија.
13. Тумачење структуре материјалних објеката је бескорисно за напредак физике, а експерименти су веома опасни јер захтевају све више енергетске потенцијале који већ далеко превазилазе потенцијал везе органских материја.
Ова идеја, изнета и тумачена ad hoc, далеко је од тога да претендује да потисне постојећу парадигму (скуп неповезаних хипотеза је далеко од појма теорије), али заслужује да се критички промисли и као таква и као слободнији однос према метафизичким спекулацијама, које не могу бити ни лепе ни подстицајне ако су толико ступидне као што је то владајућа парадигма.
(Илустрација ESO/S. Brunier/CMB: NASA/WMAP)
