Размножавање се остварује филогенезом, а репродукција обухвата и онтогенезу. А онтогенеза је резултат комуникације са окружењем и тиме је сразмерна достигнутом нивоу еволуције, што значи да на нижим нивоима еволуције можемо појмове размножавање и репродукција сматрати синонимима, али на вишим нивоима то није допуштено.
Никола Пилиповић
Лактација је парадоксалан феномен, који се не може објаснити природном селекцијом већ искључиво еволуцијом. То никако не значи било какво поништење природне селекције – јер као други закон термодинамике, она је једна таутологија и тиме апсолутно истинита – већ само то да она није узрок, иако је увек неизбежна пратиља сваког феномена. За ову тему треба разликовати појам размножавања од појма репродукције, за који у нашем језику не постоји одговарајући израз. Јер под појмом размножавање подразумевамо настанак нових јединки од генетског материјала родитеља, док појам репродукције захтева више, захтева наслеђе не само генетског материјала, већ и свих других особина родитеља.
Јасно је да је сама идеја наслеђа у полној репродукцији у колизији са идејом да новонастала јединка буде у било ком смислу истоветна с било којим од родитеља, као што и случајне грешке у процесу њеног формирања – на чему се као на филогенези, заснивају и еволуција и природна селекција, а и утицај окружења, које није само каузално, а на томе се као на онтогенези такође заснивају и еволуција и природна селекција – чине разлику између ових појмова у оквиру ових неизбежних варијација.
Другачије речено, размножавање се остварује филогенезом, а репродукција обухвата и онтогенезу. А онтогенеза је резултат комуникације са окружењем и тиме је сразмерна достигнутом нивоу еволуције, што значи да на нижим нивоима еволуције можемо појмове размножавање и репродукција сматрати синонимима, али на вишим нивоима то није допуштено. Свакако је најбољи пример врх еволуције организама, човек, који се рађа као Homo sapiens, а онтогенезом – тако што преузима знања цивилизације – постаје потпуно друго биће, човек.
Лактација је последњи феномен у еволуцији организама, као израз полног диморфизма који је и као идеја и као остварење иманентан самом појму полне репродукције организама. Полна репродукција је код једноћелијских бића слабо заступљена, јер добитак у знању готово истоветних бића је мањи од губитка услед захтева да се сретну два различитополна бића исте врсте. Али је значајна као карика у главном низу еволуције, јер је код организама показала свој велики еволуциони потенцијал.
Најпростија форма полне репродукције код организама је са спољашњим оплођењем. Она је аналогна репродикцији кариогамијом једноћелијских бића, али са битном разликом што у копулацији учествују само полне ћелије, гамети, које су различите јер то налаже проблематика њиховог сусрета. Наиме, за формирање организма потребна је знатна количина материје и то обезбеђује један гамет – јајашце, али тиме је њихов број ограничен, а други гамет – сперматозоид преноси само генетски материјал (чак и не цео) и зато је веома мали и многобројан. Тиме су раздвојени и полови и тиме је већ почео полни диморфизам који са еволуцијом знања добија све значајнију улогу.
Упркос ставу биолога и филозофа да је човек најсавршенија форма, истина је супротна: он је најпроблематичнија форма која опстаје само кроз највеће знање. Тај проблем превазилази тек биће цивилизације тако што само гради своју материјалну структуру – то су хијерархијски уређени низови поделе послова, поделе добити и поделе власти – према својој еволуцији, то су закони које, у свом незнању, човек приписује својој интелигенцији.
За разлику од природне селекције, ниједан од феномена кроз који еволуција напредује на нивоу организама не даје предност у опстајању, што је јасно већ из неспорне чињенице да на истом ареалу опстају конкурентне врсте различитих нивоа еволуције. Тај парадокс смо већ објаснили: еволуција напредује само онолико колико јој то дозвољава материјална структура бића, јер са еволуцијом и променом понашања мења се и материјална структура чиме се нарушава хармонија, усклађеност свих делова организма и са еволуцијом она постаје све крхкија, јер се хармонизација која је неопходна веома споро остварује. Резултат јесте да је материјална структура Homo sapiens најнестабилнија.
Упркос ставу биолога и филозофа да је човек најсавршенија форма, истина је супротна: он је најпроблематичнија форма која опстаје само кроз највеће знање. Тај проблем превазилази тек биће цивилизације тако што само гради своју материјалну структуру – то су хијерархијски уређени низови поделе послова, поделе добити и поделе власти – према својој еволуцији, то су закони које, у свом незнању, човек приписује својој интелигенцији. Полна репродукција са унутрашњом оплодњом је веома значајан напредак у убрзању еволуције, јер се она кроз полни диморфизам независно али истовремено и суперпонирајући се, остварује кроз две форме: кроз женски и кроз мушки пол.
Наиме, осигурање потомства унутрашњом копулацијом захтева жртве, пре свега женског пола. Сада женка мора да брине о узгоју јаја и њиховом очувању до излегања младих, а са напредовањем еволуције све више и о њиховој заштити и потом о исхрани и најзад о преношењу знања неопходних за опстанак. То је значајно увећање послова, које захтева све веће знање женке, те кроз природну селекцију онтогенезом напредује еволуција врсте по женској линији, али преношењем знања на потомство остварује се еволуција и филогенезом. Мужјак учествује у еволуцији тиме што се појавио вишак сперматозоида, те је један мужјак способан да оплоди више, чак и више десетина женки. Из тога произлази бескомпромисна компетиција кроз коју своје гене преноси само најспособнији мужјак, који је то остварио наслеђем, филогенезом, али и освајањем нових знања, онтогенезом.
Али са напредовањем еволуције, а она то чини експоненцијално, то јест све брже, све је већи фонд знања које треба пренети потомству, а које не може бити уписано у геном и због брзине еволуције, али и зато што се оно мења са еволуцијом. Због тога је одгој младунаца све дужи, те је неопходно да они све дуже буду заједно; међутим, само су они захтеви који су довољно дуго трајали, што значи у почетку еволуције када је она била спора, ушли у геном, у инстинкте. Новонастали захтеви – потреба све дужег заједништва мајке и порода није уписана у основни мајчински инстинкт. Зато су ефикасније у еволуцији биле оне врсте код којих су се појавиле, наравно кроз континуалне деформације случајних грешки, млечне жлезде и тиме је настала зависност порода од њих.
Еклантантан доказ еволуције знања јесте што млечне нису еволуирале, нису се умножавале већ се њихов број све више смањивао са еволуцијом. Јер еволуцијом се увећавало и потребно време за пренос знања са мајке – пошто је то било могуће само примером, угледом, остензијом – те се морао смањивати и број новорођених а тиме и број млечних жлезда, зато их жена има само две а свиња чак дванаест. Само две млечне жлезде имају и копитари, али из другог разлога, зато што теле мора бити довољно велико, те у материцу могу стати највише два телета, пошто оно мора већ после неколико сати заједно с крдом бежати од грабљиваца.
Лактација није никакав напредак у исхрани, напротив она је дегенерација, јер сисари се рађају на земљи, те млади могу одмах учествовати у тражењу хране и бити потпуно независни, као што је то и код других родова. Штавише, с продужавањем периода лактације продужава се и период потпуне беспомоћности младунца. Зато је женка у све дужем период оптерећена не само обезбеђењем исхране већ и заштитом и за себе и за потомка, што је неспорно велики хендикеп, али је добит у знању довољна накнада да сисари буду најуспешнији род. Зато је лактација сјајан пример за разликовање еволуције од природне селекције.
