Готово је немогуће замислити како би изгледало да се сећамо сваког и најситнијег детаља, сваког минута, сваког сата, сваког дана. То би била огромна количина информација, а поред тога, већина би била прилично бесмислена.
Сећања су кључни део онога што нас одређује ко смо. Ипак, сви знамо да како старимо, све теже памтимо. Почев од заборављања зашто смо ушли у собу, преко заборављања важних породичних датума, до заборављања имена познтаих нам људи. Ново истраживање каже да нам сећања остају нетакнута, али да с годинама наша меморија постаје претрпана. Заборавност је врло често и начин да се дефинише старост. Многи људи када не могу да се сете нечега, што се раније подразумевало, то увек повезују са старењем.
Међутим, научницима је лако да заборавност која се јавља с годинама опишу, али им је много теже да је објасне. Једно од најлогичнијих објашњења које се намеће је да памћење слаби због тога што долази до одређених промена у мозгу што отежава складиштење информација.
Али научни рад објављен недавно у часопису Trends in Cognitive Sciences представио је алтернативно објашњење за овај феномен: да наша сећања остају нетакнута, али како старимо постају затрпана великим бројем информација. Прво, важно је разумети да оно што памтимо није тачан запис онога што се дешава око нас. Готово је немогуће замислити како би изгледало да се сећамо сваког и најситнијег детаља, сваког минута, сваког сата, сваког дана. То би била огромна количина информација, а поред тога, већина би била прилично бесмислена.
Ако се сећате шта сте јутрос доручковали, сигурно се не сећате облика облака који сте видели кроз прозор или колико пута сте трепнули док сте јели. Уместо тога, ми региструјемо само одређене ствари које се дешавају око нас, а пажња коју обраћамо на различите делове нашег искуства обликује наше памћење.
Нови докази
Аутори нове студије прегледали су низ података сакупљених на овоу тему. Они су пошли од претпоставке да је уместо потешкоћа у складиштењу информација, слабије памћење које се јавља с годинама резултат тога што нам је све теже да се фокусирамо на релевантне циљне информације, што значи да стављамо превише информација у нашу меморију. Међутим, ово је природна последица старења и није нешто над чим имамо контролу.
Догађаји који се разликују један од другог боље се памте. Што се мање догађаји преклапају у погледу садржаја, мање су шансе да се један догађај помеша са другим, или да се помеша оно што се догодило у тим различитим догађајима.
Зашто би нам фокусирање на превише информација погоршало памћење? Замислите нешто што радите сваки дан на исти начин, као што је прање зуба. Вероватно можете да се сетите да ли сте јутрос опрали зубе, али да ли заиста можете да се сетите разлике између времена када сте опрали зубе јутрос и времена када сте их опрали јуче? Или дан пре тога? Ситуације као што је прање зуба тешко је запамтити као појединачни догађај јер имају толико тога заједничког. Стога их је лако побркати.
Догађаји који се разликују један од другог боље се памте. Што се мање догађаји преклапају у погледу садржаја, мање су шансе да се један догађај помеша са другим, или да се помеша оно што се догодило у тим различитим догађајима. На пример, лако је запамтити шта се догодило када сте извели пса у шетњу и шта се догодило када сте отишли на пливање. Мала је вероватноћа да ћемо их побркати, јер међу њима нема никакве сличности.
Дакле, ако су старији људи мање фокусирани које информације складиште у своју меморију, онда ће им она бити претрпана небитним информацијама. Овај неред ће довести до тога да им се сећања мешају и преклапају, што отежава памћење онога што им се непосредно догодило. Претходна студија, која је разматрана и у овом истраживању, приказује ову теорију на делу. Старијој и млађој групи испитаника су показане две врсте слика (лица и призора) и речено им је шта ће бити тестирано.
Старије одрасле особе су показале много већи ниво мождане активности када су им касније показани небитни детаљи. Поред тога, што су већу мождану активност приказали током одговора на небитне детеље, то им је било теже да запамте оно што су желели. Анализом података је установљено да не само да старији одрасли праве гужву у својој меморији узимајући превише информација из околине, већ акумулирају више информација из знања стеченог током година. То значи да старији људи имају више материјала за навигацију када покушавају да приступе меморији, што може довести до грешака које правимо у памћењу како старимо.
Није све изгубљено
Према истраживачима, докази сугеришу да старији људи показују очувану, а понекад и побољшану креативност као резултат својих „обогаћених сећања”. Када се суочимо с новим проблемом, понекад морамо да смислимо креативно решење. Ово може укључивати спајање делова знања које имамо, а који можда нису очигледно повезани, или присећање сличних (мада не идентичних) претходних искустава која би могла бити релевантна.
Неред у сећању старије особе може бити снага у овом процесу. Способност успостављања веза између наизглед неповезаних успомена могла би им омогућити да пронађу креативна решења за проблеме, ослањајући се на много већи опсег искуства. Дакле, можда можемо престати да гледамо на старење и неизбежни губитак памћења које га прати само као на лошу ствар.
(Извор РТС)
