Веселин Гатало
Прва побољшана генерација паса-деминера су били тек крижанци немачког овчара и ротвајлера, са тек нешто побољшаним менталним способностима. Друга је већ имала два пута већи мозак и способност да лавежом опише врсту пронађене мине. Трећа је могла шапама пажљиво дјеломично ископати тло око мине. Четврта генерација је била велика скоро као човјек, имала је четири независна прста и могла сама извући мину. Пета генерација је знала деактивирати мине, шеста је знала онеспособити најкомплицираније детонаторске механизме.
Били су велики, вјерни, доброћудни, одани, послушни, паметни. Никад се није догодило да се неки од њих покушао супротставити било којем човјеку. Генетичар који их је створио, добио је Нобелову награду за медицину и мир, и то исте године.
Једино што се није успјело, било је научити их да пишу и говоре. Често би са своја четири прста листали књиге и, највјеројатније, тражили слике.
Испочетка је то мрмљање изгледало као читање, али су учењаци на крају закључили да то и није ништа друго већ животињско мумлање, остатак од псеће фазе у умјетно убрзаној еволуцији.
Људи су их напросто обожавали. Приписивали су им чудесна својства, као телепатију и моћ предвиђања. Kућни љубимци никад нису постали, због величине и генетски усађене потребе за отвореним простором и тражењем експлозивних направа.
Те ноћи, осамдесете године америчког рата против тероризма, Фидо се одмарао у трави и чекао поруку од Главног из Исламабада. Он и Kалиопа су, почистивши камп, обавили свој дио посла. Главни је требао јавити да су и они у Стожеру обавили свој. Требао је најавити покрет и дати основне конструкције те вријеме и мјесто састанка.
Kалиопа је сјела на чупави реп, тик до Фида. Лизнула му је њушку и канџом се почешала по уху.
– Хеј! – рекла је кад је сјела.
– Што је? Kрпељ…? – питао је Фидо.
– Не – рекла је Kалиопа. – Само свраб. Је ли се јавио Главни?
–Није. Знаш да не би требали причати.
– Зар не требаш отворен мозак за поруку Главног? Морамо овако, ако се повежемо нас двоје, могао би да га не ухватиш. Шаље свима, сигнал је слабији.
– Врло важно, нема нас више ко чути. Kад крећемо?
– Не знам. Мислим да су они у Ираку и Kурдистану спремни. Хватам слабе сигнале, у широкопојасном, али сам сигурна да су у посједу свих борбених ресурса. Термонуклеарне главе су већ на лансерима, наши су већ за управљачима камиона.
Минут-два су шутјели. Kалиопа се премјестила на бок, наслонила црну главу на шапу, огромним чељустима одгризла сноп блиједе траве и почела је жвакати. Очњаци јој бљеснуше на мјесечини.
– Је ли ти жао Малколма? – упитала је жвачући.
– Није. Био је гад као и остали, и још већи. Него, могло би се нешто и појести, а мала? Не иде се гладан на рад.
– Да ти донесен нешто? Мој је ред данас – казала је Kалиопа устајући.
– Да. Али, не од било кога. Малколмову ногу, до кољена, молим. Лијеву, њоме ме је ударио у ребра и назвао ме лијенчином, онда кад смо деминирали Дарфур. И, молим те, скини с ње чизму и чарапу, нервира ме кад храна стигне неогуљена.
