DARVINOVA NIT

MOZAK SE SMANJUJE, ALI…

252 pregleda
Pixabay

Poslednjih 10.000 godina je primetan pad u veličini moždane mase. Nekoliko naučnih radova se bavilo ovim fenomenom smanjenja, dok se autori drugih radova saglasni da daljeg napredovanja u veličini svakako nema.

Neđeljko Jeknić

Tokom poslednjih šest miliona godina ljudske evolucije, veličina mozga se utrostručila. Mozak današnjih ljudi je najveći i nasloženiji od svih živih primata. Ovo konstantno uvećavanje moždanog omotača tako karakteristično za ljudsku vrstu je zaustavljeno, ali ne brinite, nije usled društvenih mreža. Poslednjih 10.000 godina je primetan pad u veličini moždane mase. Nekoliko naučnih radova se bavilo ovim fenomenom smanjenja, dok se autori drugih radova saglasni da daljeg napredovanja u veličini svakako nema.

Maksimalna zapremina je detektovana za vrijeme mezolita i kod muškaraca i kod žena. Od tada, dešava se pad koji je stalan, statistički značajan i obrnuto eksponencijalan. Kod muškaraca za 9,9% a kod žena za 17,4% zapremine. Ovo holocensko smanjenje mozga se upravo poklapa sa periodom najvećih intelektualnih dostignuća naše vrste. Nekoliko je hipoteza zašto je do ovoga došlo.

Tri hipoteze

Prva od njih u naučnom radu pod naslovom Brain Size, Cranial Morphology, Climate, and Time Machinesukazuje da je do smanjenja došlo usled smanjenja veličine tela i same robusnosti, a da je sve to uslovljeno sa toplijom klimom koja je zavladala od kraja poslednjeg ledenog doba. Veća tela su bila potrebna tokom glacijalnog perioda, a povećanjem temperature su bila teret i smanjivala su se. Odnosi između veličine tela i mozga ukazuju na to da ljuska populacija pod teškim stresom koju izaziva hladnoća dobija na zapremini mozga najviše usled zaobljavanja lobanje.

Naravno, veličina mozga nije presudna stvar. Slonovi, kitovi ili delfini imaju višestruko veći mozak od ljudskog. Slonovi osim što imaju veći mozak, poseduju i tri puta više neurona, ali opet im to ne pomaže u takmičenju s čovekom. Čak i u okviru iste vrste nije presudna stvar, konkretno Albert Ajnštajn je imao mozak manje zapremine od prosečnog.

Deluje da se promene veličine mozga dešavaju hiljadama godina nakon promene klime, a to je posebno izraženo nakon poslednjeg glacijalnog maksimuma. Iako se prirodna selekcija može desiti za samo nekoliko uzastopnih generacija, adaptacija na nivou vrste često traje mnogo uzastopnih generacija. Zaključak je da je uticaj klimatskih promena na veličinu ljudskog mozga sličan onom kako geografske temperaturne razlike utiču na veličinu tela usled toplotnog stresa: zagrevanje ima tendenciju da favorizuje manju veličinu mozga, hlađenje favorizuje veću veličinu. Osim temperature, vlažnost i padavine su takođe povezane, iako ti efekti imaju mnogo manje uticaja. Ipak, protivnici ove teorije su stava da je smanjenje moždane mase ipak preveliko da bi se moglo objasniti smanjivanjem samih tela.

Druga hipoteza se bavi činjenicom da je mozak energetski najzahtjevniji organ. Naučni rad naslova Doing with less: Hominin brain atrophycilja na činjenicu da iako mozak čini samo 2% mase celog tijela, troši čak 20% kiseonika. Srce mora da ispumpa kroz arterije takođe dvadesetak procenata krvi ka mozgu da bi njegove ćelije bile snabdevene gorivom. Uz to, mozak uvek ima prioritet i mora dobiti krv čak i ako nedostaje ostalim organima.

Kako je čovek izmislio način za eksterno skladištenje informacija (pećinska umetnost, pisanje, digitalni mediji), tako je ljudsko telo odbacilo jedan deo mozga tražeći racionalizaciju potrošnje energije. Danas je većina ljudske memorije uskladištena izvan mozga pa je zaključak da je upravo to značajno promenilo taj organ i olakšalo kulturnu složenost koju bi bilo nemoguće održati samo biološkim pamćenjem.

U naučnom radu se navodi pojam egzogram kao skladištenje pamćenja izvan mozga. Ovaj koncept je predložen još sedamdesetih godina prošlog veka, ali koreni ideje se mogu pratiti sve do Platona koji je o tome razmišljao …ako ljudi nauče ovo (pisanje), oni će usaditi zaborav u svojim dušama, oni će prestati da vežbaju pamćenje jer će se oslanjati na ono što je zapisano, pozivajući se na pamćenje koje više nije iznutra nego iz spoljnih znakova”. Najraniji egzogrami potiču još iz paleolita i svakako nisu brojni, ali ipak postoje. Razne perle, privesci, petroglifi, prenosive gravure, urezi i otisci svakako se mogu računati kao prvo memorisanje van glave.

Upravo upotreba egzograma je glavna razlika između ljudi i drugih životinja. Deluje da su se upravo u tom periodu zahtevi postavljeni pred mozak značajno uvećali, kao rezultat veće tehnološke, kulturne i društvene složenosti okruženja. Stoga se smanjenje mozga upravo u ovom periodu javlja kao paradoks, ako manji mozak može da obezbedi veću inteligenciju, zašto je onda evolucija opterećivala ljude mnogo većim i energetski zahtevnijim mozgom u odnosu na ostale primate?

Arheološka istraživanja pokazuju da se od tog perioda upotreba egzograma sve više povećava, a svedoci smo da se poslednjih par decenija dešava prava revolucija na ovom polju – uvećanje eksterne memorije koja je van našeg mozga raste eksponencijalno. Upravo zato autor ovog rada, australijski arheolog Robert Bednarik tvrdi da trka više nije u broju neurona i sinapsi već u sposobnosti korišćenja egzograma koji su svuda oko nas i ona postaje primarni faktor u maksimiziranju kognitivnih sposobnosti. Ovaj proces je, još kaže on, i autokatalitički, odnosno proizvod reakcije još više ubrzava samu reakciju, a efekti procesa su prisutni i vidljivi na svakom koraku. Ovaj proces je u nekom momentu omogućio brzu atrofiju ljudskog mozga, koja se odvijala čak 37 puta brže u odnosu na prethodnu dugoročnu stopu uvećanja moždane mase.

Kao treća varijanta javlja se mišljenje da je Homo sapiens kao vrsta prošao proces samopripitomljavanja. Ova teza se bazira na čovjekovom poznavanju procesa pripitomljavanja životinja. Ideja koja stoji iza ove hipoteze kaže da je u društvima iz kamenog doba veća verovatnoća bila da će preživeti i reprodukovati se kooperativne, uravnotežene osobe nego agresivne i borbene jedinke. Vremenom je opstanak prijateljskijih jedinki doveo do toga da su ljudi u proseku slabije građe a samim tih i manjeg mozga.

Na ovo se naslanja i nučni rad The Domestication of Animals (Melinda A. Zeder), koji je pokazao da su domaće životinje izgubile značajnu zapreminu mozga. U odnosu na svoje divlje pretke, ovca je izgubila oko 24% moždane mase, krave 26%, psi 30%. Ovako značajno smanjenje mozga kod domaćih životinja se objašnjava kao odgovor usled snažnog pritiska selekcije ka pitomijim vrstama i smanjenoj reaktivnosti, koja je suštinska i univerzalna karakteristika pripitomljavanja životinja. Domaćim životinjama je kudikamo lakši i jednostavniji život u odnosu na divlje: mnogo manje opasnosti, borbe za hranu, nepostojanje potrebe za često privikavanje na promene životne sredine, te nepostojanje potrebe za brzi odgovor na stresne situacije. Ovakav, puno pasivniji način života očigledno nema potrebu za procesuiranjem velikog broja ulazno-izlaznih informacija, pa navodi na zaključak da se nešto slično dešavalo i sa ljudima.

Pripitomljene vrste pokazuju niz anatomskih i bihejvioralnih razlika u odnosu na njihove divlje parnjake. Neke od njih su depigmentacija, smanjenje ušiju, kraće njuške, kovrdžavi repovi, manji zubi i manji kapaciteti lobanje koji dovode i do smanjene veličine mozga. Tu su i smanjenje polnog dimorfizma (feminizacija), poslušnost ili neotensko ponašanje (zadržavanje karakteristika neodrasle jedinke). Ove karakteristike svakako ne postoje kod svih domaćih životinja ali su uglavnom izražene. Pitanje koje se postavlja je:Da li i naša vrsta pokazuje neke ili sve karakteristike sindroma pripitomljavanja.

U eksperimentalnom programu uzgoja srebrenih lisica (Dimitrij Beljajev) koje je trajalo preko pola veka, a jedini kriterijum je bio pitomost prema ljudima, pokazao se niz osobina tipičan za sindrom pripitomljavanja. Smanjena emocionalna reaktivnost i povećano prosocijalno ponašanje među ljudima su bili ključni za naše pripitomljavanje. S druge strane, postoje dokazi da pripitomljavanje omogućava razvoj složenih ponašanja van očekivanih. Kao primer se mogu uzeti psi koji nadmašuju sve primate koji nisu ljudi u testovima kooperativne komunikacije. Zaključak koji se nameće u slučaju ljudi navodi da nekoliko društveno i socijalno adaptiranih manjih mozgova sigurno može nadmudriti jedan veliki i agresivni mozak.

Raskorak potreba

Naravno, veličina mozga nije presudna stvar. Slonovi, kitovi ili delfini imaju višestruko veći mozak od ljudskog. Slonovi osim što imaju veći mozak, poseduju i tri puta više neurona, ali opet im to ne pomaže u takmičenju s čovekom. Čak i u okviru iste vrste nije presudna stvar, konkretno Albert Ajnštajn je imao mozak manje zapremine od prosečnog. Neandertalci su imali mozak koji je slične veličine kao naš, ali je najveći njegov deo bio posvećen čulu vida i kontroli tela, što znači da je manje kapaciteta preostajalo za komunikaciju i razvoj jezika ili upotrebu alata.

Nije jednostavno napraviti korelaciju između veličine mozga i inteligencije. Ipak, činjenica je da se smanjenje moždane mase od poslednjeg ledenog doba može evidentirati. Mozak ne traje dugo nakon smrti, pa antropolozi analiziraju fosilizovane lobanje, odnosno mere količinu prostora unutar lobanje. Zaključak koji se logično nameće je da smo u prethodnih desetak hiljada godina izgubili neke sposobnosti, a dobili nove koje su nam bile potrebnije u novom okruženju. A to nekadašnje životno okruženje je bilo kudikamo drugačije. Život lovaca sakupljača je zahtevao agresiju, trebalo je savladati velike sisare kojim su se hranili, a onda i odbraniti lovinu od susednog plemena. Danas meso uglavnom kupujemo u prodavnici, a sporove sa ostalim ljudima rešavaju policija i sudovi. Ratovanje i dalje postoji, ali mnogo manje ljudi danas gine u takvim sukobima čak i u odnosu na skoriju prošlost.

Za razliku od ostalih primata, ljudi danas žive u gradovima koje naseljavaju milioni jedinki i adaptirani su na funkcionisanje u velikim grupama, prinuđeni su da međusobno komuniciraju, sarađuju, ponašaju se po nekim dogovorenim normama. Ljudi često menjaju okruženje, mesto stanovanja, čak i način života i to su sve stvari koji ranije nijesu bile uobičajene za našu vrstu. Ipak, naši instikti i naša priroda su i dalje slični onima koje su imali naši preci u kamenom dobu. Potreba za preživljavanjem, hranom, skloništem i razmnožavanjem, te borba sa konkurencijom za sve pobrojano su postoje i danas.Moderno društvo uglavnom zadovoljava naše materijalne potrebe, ali je manje u stanju da zadovolji psihološke potrebe našeg primitivnog pećinskog mozga.

(RTCG)

O autoru

administrator

Ostavite komentar