Пре девет година двојица људи започела су необичну мисију: да буду први који ће пронаћи и документовати свих 39 врста легендарних рајских птица. После 18 експедиција и преко 39.000 фотографија њихова мисија је коначно испуњена.
На Новој Гвинеји кенгури се пењу на дрвеће, а лептири величине фризбија лепршају кроз прашуму по чијем тлу бауљају сисари који легу јаја. Жабе имају носеве као Сирано, а реке су пуне живописних риба дугиних боја. Па ипак, ниједно од ових чуда природе са Нове Гвинеје не очарава научнике у тој мери као створења која је Алфред Расел Валас, природњак из 19. века, назвао „најчудеснијим и најлепшим пернатим становницима Земље” − рајске птице.
Тридесет девет врста живи само на Новој Гвинеји и неколико околних подручја, но и поред вишедеценијских истраживања још нико није успео да их види све. Све до сада. Све је почело 2003. године када су Едвин Сколс, орнитолог са Kорнеловог института, и Тим Ламан, биолог и фотограф, поставили себи за циљ да документују све постојеће врсте рајских птица. За то им је било потребно осам година и 18 експедиција по неким од најегзотичнијих предела наше планете. Помоћу фотографија, видео-снимака и звучних записа (да и не помињемо старомодне свеске и оловке), Сколс и Ламан успели су да забележе начине удварања и друге облике понашања који су до сада били непознати науци. Погледајте слике:
(Извор Profimedia/Shutterstock)
Ретко који спектакл у природи је толико бизаран попут ритуала удварања мужјака из породице Парадисаеидае. Раширено златно перје, комично поцупкивање, бадрљице пера које попут жица подсећају на роботске антене, нарогушени оковратници и лепезе који се преливају у свим дугиним бојама и тиме надмашују и најлепше драго камење. И све то само у једном циљу. А то је, наравно, да се привуче што више женки.
Рајске птице су екстремни пример Дарвинове теорије о полној селекцији. Женке бирају партнера према одређеним спољашњим карактеристикама и тиме повећавају шансе да се те особине пренесу и на следећу генерацију. Обиље хране и недостатак грабљиваца на Новој Гвинеји омогућили су птицама да просперирају и своје атрактивне карактеристике толико развију да их чак и објективни научници сматрају апсурдним.
Блиставо перје се у Азији већ хиљадама година цени као украс. Ловци који су их у 16. веку први пут показали Европљанима, често су им кидали крила и ноге да би нагласили перје. То је изазвало веровање да је реч о божијим птицама, које лете небесима без слетања, а хране се рајском маглом.
А у 21. веку Ламан и Сколс су одлучили да птице фотографишу из угла из кога их никад нико није видео: из перспективе женки. На острву Батанта, западно од Нове Гвинеје, Ламан се попео у прашумску крошњу дрвета високог 50 метара да би сликао ритуал парења црвене рајске птице. А на полуострву Хуон, отприлике 2.000 километара источно, поставио је апарат да гледа надоле са једне гране да би добио поглед из перспективе женке на живописно грудно перје и балетску „сукњу” мужјака Ванесове рајске птице.
И мада су обојица већ имала искуства у тропима пре почетка овог њиховог подухвата, нису могли ни да наслуте каква их авантура очекује. Морали су да издрже мукотрпна путовања хеликоптером и дуга пешачења дуж поплављених стаза, а два пута су плутали насред морске пучине кад су им бродски мотори отказали. Зарад ретких тренутака откривалачких усхићења, као кад су први пут видели мужјака црногрле астрапије како се удвара висећи наглавачке, провели су преко 2.000 часова седећи у заклону, где су једноставно чекали и посматрали.
Призор блиставе плаво-црне јобијске манукодије у јуну 2011. године означио је и крај њихове мисије. Сколс и Ламан се надају да ће њихов рад допринети очувању природе на Новој Гвинеји, где су птичја станишта до сада била заштићена само захваљујући томе што су неприступачна и далека. Kао што је својевремено записао Валас: „Чини се као да је природа предузела све мере предострожности да ова створења, њени најлепши драгуљи, не изгубе вредност тиме што ће бити лако доступни”.
(Извор Национална географија)
