Знање ради знања, исто као и уметност ради уметности, знање због радова у часописима – тек да би се публиковало, да би се задовољила форма потпуно лишена садржаја – социолошки гледано јесте мртва, некорисна ствар (осим за саме актере).
Проф. др Зоран Стокић
Kао што је говорио наш уважени проф. Славиша Прешић (био је скроман као ви) – немојте нам „солити памет”! Па не можемо, колега, сви да пишемо радове на веранди, у шпајзу као ви.
Људи су различити, неки су здрави као дрен (генетске предиспозиције), а неки болешљиви, осетљиви… Замислите, на пример, Хокинга на веранди! Такође, радови се не пишу у војним логорима или на линијама фронта, што је Србија од 1990(!). Такође, радови се не пишу у „Павиљону бр. 6” (Чехов). (ево, док ово пишем, по стоти пут буше асфалт тротоара да би на израубовану инфраструктуру повезали новосазидани гангстерски солитер; док смо „ми” покушавали да спасавамо науку у Србији, мафија белих оковратника сазида два милиона бесправних солитера; а с друге стране допире мега кафанска музика – идеално да оглувиш у сопственом стану). Има, наравно, изузетака: Галоа је на пример, своје драгоцене радове брусио у затвору…
Хајдемо мало о бројевима:
Видите, када не постоје основни социолошки услови (предуслов за бављење науком) – уређено, нехаотично, друштво, становање, превоз, исхрана, здравство и сл. – онда да бих са Бановог брда долазио на тај наш Машински факултет у Београду од 1990. до 2020. без сопственог возила (стандард сиротиње раје), у граду где је све те деценије постојала имитација градског превоза, уместо да ми тур/ретур траје један сат, мени је требало и по пет сати; одузми-сабери, сваки дан сам губио четири сата, а то је сваки дан украдена четири сата за бављење науком.
И сви други сегменти у нашим животима су били такви, и не само моји, него свих нас око 5.000 који смо чинили Београдски универзитет. Нас 5.000 је „вукло кола”, упркос апсолутно немогућим условима живљења, и то је било због инерције из времена када је наука имала какво-такво место у друштву јер смо били ентузијасти. А шта је наш подмладак могао да види у нашој просветно-научној пракси од 1990?
Да је једна трећина због небриге друштва покојна, друга трећина је емигрирала, а преостала трећина је гурнута на маргину друштва, јер за идеологе ове власти ми смо „унутрашњи непријатељ”. Видели су да знање за нашу власт није средство за преживљавање државе и друштва, није врлина коју треба неговати, него је опасност (за њихов начин владања) – значи мана. Зато се наш подмладак понаша у складу са максимом коју је одавно исказао Аристотел: „Грађани се не баве немогућим”. Наука је у Србији јуче/данас/сутра „немогућа мисија”.
Иначе, чему служи знање? Знање није спорт, а није ни религија, ни уметност. Знање ради знања, исто као и уметност ради уметности, знање због радова у часописима – тек да би се публиковало, да би се задовољила форма потпуно лишена садржаја – социолошки гледано јесте мртва, некорисна ствар (осим за саме актере). Знање је само оно што се може применити, што води ка преживљавању и напретку друштва.
Ето, када би у Србији постојало знање, оно би било у стању да реши, на пример, дивљу депонију у Винчи (1974-2021) или би, на пример, указало како се искорачује из деспотског политичко-културног модела затвореног друштва у грађанско отворено друштво. Овако, пошто тог знања нема, нас је 700-годишња инерција деспотског аутизма (византијско-османско-комунистичка фаза) потпуно „спљоштила”.
Уместо Србије у три димензије, ми смо сведени на једнодимензиону земљу.
(Извор Данас)
