Све до сада изложене теорије сазнања су безвредне, јер су искључиво антрпоцентричне а сам субјект сазнања који је истовремено и објект сазнања – човек, потпуно је непознат. Штавише, оне су у недопустиво великом незнању јер човек је неодвојив од бића цивилизације те спуштена на тај, с једне стране најнижи а са друге стране највиши, ниво општости теорија сазнања се мора засновати на јединству човека и бића цивилизације, на идеји човека.
Никола Пилиповић
Материја, која чини овај материјални свет, нама је позната у два облика: као материјални објекти и као енергетска поља. Међутим, теорија еволуције материје (ТЕМ) показала је да материјални објекти еволуирају, а принцип одржања материје и чувена Ајнштајнова једначина Е=mc2, показују конвертибилност те две форме. Зато је исправно тумачити енергетска поља као прву форму материје из које су настали прво они прости, нерастављиви објекти, а потом њиховим сједињавањем и сви остали, у складу са другим принципом хијерархије, те под појмом објекта можемо, у том смислу и утолико, мислити и на енергетска поља.
Теорија еволуције материје, такође, показује да је еволуција материје истовремено и еволуција комуникације, то јест умножавање атрибута објекта кроз које се комуникација остварује. Другачије речено, иако материјални свет чине материјални објекти, ипак он постоји тек кроз комуникацију између њих, то јест тек кроз феномен ако под тим појмом мислимо на промену неког објекта, јер промена може настати само кроз комуникацију с другим објектом разменом масе-енергије. Изузетак је радиоактивни распад атома, јер постојати значи постојати за друге, што налаже први принцип хијерархије. Ако феномен чини свет видљивим, доступним, постојећим, онда је он изузетно значајан и морамо схватити његову суштину:
● Прво што опажамо јесте да је он увек размена масе-енергије између објеката;
● Друго, та размена је увек између два објекта;
● Треће, маса-енергија прелази са објекта вишег енергетског потенцијала на објект нижег потенцијала, што налаже други принцип термодинамике;
● Четврто, феномен се остварује по неком закону, што се показује у принципу каузалитета, по коме супротни феномен враћа објект у претходно стање, наравно не у потпуно истоветно јер су се у међувремену догодили други феномени, што је још Хераклит схватио;
● Пето, и за наше разумевање материјалног света од изузетног значаја, осим тога што настаје каузално, што такође налаже принцип каузалитета, то јест као последица претходног феномена, он може настати и из слободе вољом објекта, који је тиме сингуларитет у свету каузалитета и којег тада сматрамо живим бићем. То не произлази из нашег тумачења природе, јер је тумачимо кроз каузалитет, кроз принципе и законе природе а слобода је негација каузалитета, али произилази из теорије еволуције материје не као законитост (слобода по својој дефиницији ни на који начин не подлеже законитости нити произлази из ње), већ као могућност. А свако живо биће сваким својим покретом исказује своју слободу и своју вољу и, више од тога, то је једини начин његовог опстанка. Слобода раздваја материјални свет на два потпуно различита дела: свет каузалитета у коме је комуникација пасивна, и свет слободе – живота који чине сингуларитети у свету каузалитета, жива бића у коме владају закони еволуције и у коме је комуникација активна, то јест биће је покреће по својој вољи.
Та два света, свет каузалитета и у њему свет слободе – живота, као негације каузалитета, подлежу супротним законитостима. Њихово неразликовање резултира смештањем живог бића у Прокрустов кревет каузалитета, што се показује као низ апсурда и противречности, а филозофско и научно мнење трага за светим гралом који ће их превести у научне доказе.
Kантов доказ о немогућности слободе заснован је на хипотези о свеопштој каузалности и тиме је само један кружни доказ, али је његов геније ипак успео да „уништи знање да би добио места за веру”, што су, на своју срамоту, некритички као Библију прихватили епигони и други профитери, како тада тако и данас.
Та два света, свет каузалитета и у њему свет слободе – живота, као негације каузалитета, подлежу супротним законитостима. Њихово неразликовање резултира смештањем живог бића у Прокрустов кревет каузалитета, што се показује као низ апсурда и противречности, а филозофско и научно мнење трага за светим гралом који ће их превести у научне доказе. Било би заиста наивно и помислити о било каквом научном тумачењу света слободе који је начин нашег постојања и који чини и нас и нашу цивилизацију и цео свет живих бића, а не знати ни да он постоји, већ је то вера, вера у Бога и вера у Kанта. Поготово је неодржива идеја било какве теорије сазнања, теорије која претендује да тумачи не само процес сазнања, већ и саму његову могућност, иако не зна за појам слободе.
Заслепљени Kантовим генијем, његовом теоријом сазнања сажетој у три славна питања: шта могу да знам, шта треба да чиним и чему треба да се надам, ни данашњи филозофи не схватају да је то враћање Богу. Кантов одговор на прво питање јесте: ништа, јер је сва сазнања природе почев од простора и времена преко закона природе до моралног поступања крунисаног категоричким императивом, превео у а приорна сазнања, која не припадају човеку већ Богу.
А одговор на друго питање је дат моралним законом – што је оксиморон јер морал претпоставља слободу одлучивања а закон је не дозвољава – који је могућ само кроз претпоставку Бога, управо зато што је оксиморон. Свака религија и почива на оксиморонима и апсурдима јер за њихово објашњење није довољна човекова памет, па се из тог негативног сазнања закључује постојање Бога. Из негације негације произлази позитивно сазнање Бога, зато се вера не заснива на разуму већ на незнању и страху од непознатог.
Треће питање је још прозирније, јер ако човек треба да се понаша према категоричком императиву то је зато што је то по Божјој вољи, категорички императив и није ништа више од декалога, онда је то зато да избегне његову казну и да заслужи његову милост, да пасе на цветним ливадама његовим. Истини за вољу, није Kант чинио ништа, што већ није био адет у филозофији: да свако излаже своју мисао, ма колико она била проблематична а њено тумачење противречно, што је неизбежна последица несазнања предмета филозофије – човека и бића цивилизације.
Али Kант је отишао много даље, он је целу своју „Kритику” засновао на противречностима, неодрживим хипотезама и идејама, чија сврха није теорија сазнања већ доказ неопходности Бога. И то је било његово право, али његов геније је, у току 11 дугих година, то све сложио у лавиринт у којем се мало ко могао снаћи, а они који су се снашли искористили су Kантов углед који је стајао иза тих бесмислица и на њему засновали своје филозофије које и данас доминирају Западном цивилизацијиом. Kант је одговоран зато што је свесно уништио саму идеју могућности слободе и тиме спречио сазнање човека и бића цивилизације и човечанство осудио на пропаст.
Све до сада изложене теорије сазнања су безвредне, јер су искључиво антрпоцентричне а сам субјект сазнања који је истовремено и објект сазнања – човек, потпуно је непознат. Штавише, оне су у недопустиво великом незнању јер човек је неодвојив од бића цивилизације те спуштена на тај, с једне стране најнижи а са друге стране највиши, ниво општости теорија сазнања се мора засновати на јединству човека и бића цивилизације, на идеји човека.
Одговор на прво питање, које је и једино право и није Kантово јер су се њиме бавили филозофи и пре Платона и Аристотела, јесте у аналитичком суду. Аналитички судови су једине истине, јер све остало настаје из искуства, које по самој својој идеји, да је еволутивно, јесте само лични однос бића према окружењу, а било какво сазнање а приори је повластица Бога. Иако у аналитичком суду предикат не додаје ништа субјекту, те је он само зато апсолутно истинит, иако је искључиво негативног садржаја, управо зато је он једини могући однос према природи, али не као њено сазнање већ као ограничење могућности њеног сазнања.
Ако се аналитичком суду дода појам из искуства или ако се, обратно, он употреби као номинална дефиниција неког појма, онда аналитички суд ограничава тај појам на домен целог могућег искуства а ако је природа тог појма таква да је могуће сузити тај домен онда из тога може произаћи неко сазнање о том појму. Сјајан пример је таутологија – вероватно је вероватније – која примењена на феномен постаје други закон термодинамике – вероватно ће се десити онај феномен који је вероватнији – а који је вероватнији одређује искуство, те је таутологија апсолутно истинита за свако могуће искуство иако не са истим резултатом. Примера ради еволуција материје у домену хлађења окружења налаже да је вероватније усложњавање материјалних објеката, а у домену загревања је супротно томе вероватнији њихов распад. Наравно, математика је кључни доказ користи од таутологија и зато је Kант инсистирао да је преведе у синтетичке судове, али је упао у логичку грешку неразликовањем симбола којима се означавају бројеви од појма броја.
Пре даљег испитивања морамо разјаснити шта мислимо под појмом знање и морамо показати његову природу. То су принципи знања које смо већ разјаснили као иманентне сваком живом бићу, као једини начин да оно оствари добит из окружења и опстане упркос нултој вероватноћи коју исказује другу закон термодинамике. Другачије речено, морамо прво дефинисати сазнајни субјект у најопштијој форми па тек потом и његов однос према окружењу. Тиме теорија сазнања постаје исправна не само за човека већ и за свако живо биће.
Да закључимо. Излагање теорије сазнања мора почети од појма живог бића, што значи од излагања основе, тврдог језгра теорије еволуције материје. После тога мора се протумачити идеја аналитичких судова, и анализа оних већ сазнатих и најзад морају се потражити и друге корисне таутологије. Затим се оне морају уредити, систематизовати и као такве проучавати. Та класификација се мора извести с обзиром на њихов значај у разумевању материјалног света, на разликовање света каузалитета и света слободе – живота. Можемо да разликујемо четири групе таутологија:
- Таутологије које важе са сав материјални свет, то су принципи хијерархије и други принцип термодинамике.
- Таутологије које важе за свет каузалитета, то су математика, принцип каузалитета, принцип континуитета и закон о одржању масе-енергије.
- Таутологије које дефинишу разлику између света каузалитета и света слободе – живота, то су оне таутологије које дефинишу идеју слободе – живота, оне чине тврдо језгро теорије еволуције материје то су: живот је негација каузалитета, живо биће је сингуларитет у каузалитету и први принцип знања – знање је искуствена истина.
- Таутологије које важе за свет слободе – живота, и тиме допуњују тврдо језгро теорије еволуције материје, а то су: други принцип знања – знање еволуира и трећи принцип знања – знање еволуира експоненцијално.
После тумачења ових, и оних таутологија које буду сазнате, мора се растумачити теорија еволуције материје и посебно њена дисциплина теорија цивилизације, да би се разумео појам човека. Тек тада се може прећи на потпуно изучавање појединих таутологија и тиме су постављени основи теорије сазнања. После тога могу филозофи, према својој вокацији градити своје, личне теорије сазнања које већ самим тим нису научне теорије и свакако не задовољавају Поперов принцип проверљивости, те припадају психологији као последњем прибежишту филозофије која не поседује предмет изучавања.
