Тако је са Лобачевским, Гаусом, Ојлером, Риманом, Бољајем и другима на различитим странама, готово у истој епохи, сазревала једна иста, или сличне идеје о одбацивању Еуклидове геометрије, као једине геометрије физичког простора или, по речима Фаркаша Бољаја: ,,За многе ствари постоји доба, када се оне налазе у исто време на више места, баш као што у пролеће љубичице цветају свуда око нас”.
Милан Д. Тасић
,,Одакле говори математичар?”, пита се Жан Десанти у свом делу Математички идеалитети и наставља: ,,Одакле долази он? С Неба не, пошто своје казивање не доноси као већ готово. Но не ни са Земље, јер нас овде заокупља нешто друго: наиме, гледамо ми камење и дрвеће. Али три камена и два дрвета не видимо никада. Да бисмо то постигли, морамо да извршимо извесну операцију”.
И тако, наведена да буде „чардак ни на небу, ни на земљи”, од математике се једном тражи да буде ,,чиста наука, независна од сваке примене у пракси” (В. фон Хумболт), а други пут пак да буде пре свега зароњена у искуство, као што је чинио то, рецимо, немачки математичар Фридрих Гаус (1777-1855), цртајући најпре топографске карте и геодезијске линије планете, да би на крају открио нееуклидске геометрије.
Штавише, на поменутом размеђи, британски филозоф Бертранд Расел (1854-1912) ће изјавити да ми ,,у математици никад не знамо о чему говоримо, нити да ли је то што казујемо истинито”. Kао што се могу навести и двогуба стајалишта, попут оног Анрија Поенкареа (1854-1912) из дела Наука и метод: ,,Kо би се осмелио да устврди, каже Поенкаре, како би он више волео да логичар Вајерштрас није никада постојао, или да интуитивисте Римана није уопште било? Морамо се дакле помирити с разноврсношћу умова, или – још боље – радовати се томе”.
(ОПШИРНИЈЕ у новом штампаном броју ГАЛАКСИЈЕ: кликните изнад назива часописа на иконицу ПРЕТПЛАТА).
