АСИМОВЉЕВ СОЈ

ОСАМ БОЈА

Pixabay


Веселин Гатало

Kажу да је највећи успјех у животу радити посао који волиш. Поготово ако од њега можеш и добро живјети. А Мигуел је волио свој посао. И више него добро зарађивао на њему.

Kад се каже да је неко произвођач и продавач тепиха, то и није бог зна како интересантно. Иако је Мигуел имао чак и омању фабрику у којој је производио тепихе што их је он сам дизајнирао, тепихе познате по својим унакрсним шарама у осам боја.

Најновији модел његовог тепиха са унакрсним шарама у осам боја је био просто неодољив. Људи су као слуђени гледали боје и облике на њиховој површини. И не одвајајући поглед, куповали га, без обзира да ли били богати или не, као да се плаћање прилично високе цијене за један тепих само по себи подразумијева.

Захваљујући тим теписима и њиховим шарама, Мигуел је у двадесет и седмој години постао један од најбогатијих људи у крају. Јер, није мало кад у тим годинама имаш добро уходан бизнис, хацијенду на селу, кућу на Тенерифима, скупи апартман у главном граду, викендицу на планини.

Мигуел је био младић кога би свака цура у Шпанији пожељела за мужа, свака мајка за зета.

Али, није баш све у његовом животу ишло како је желио.

Наиме, волио је само њу, Аманду, малу Kаталанку са дугом црном косом и маорским очима. Заправо, Мигуел ју је обожавао.

Али, Аманда је вољела Карлоса. И обожавала га, управо као што је Мигуел обожавао Аманду.

Карлос је био пјесник. Не онакав каквим замишљамо пјесника, већ наочит младић широких рамена, вучјег погледа и пантерских корака. Скоро увијек је на лицу имао израз тек пробуђеног тореадора који се пита у ком се правцу налази арена и гдје му је коњ. И сањарски осмјех од кога је ђевојкама од жеље пролазила језа цијелим тијелом.

Карлос је једва преживљавао пишући. Богат засигурно није био. Далеко од тога.

Био је Карлос често уз Аманду, али се није могло рећи да ју је претјерано волио. А она је, док би пролазили градом, држећи га под руку, ловила очи других дјевојака које би се усудиле осмотрити њеног драгог, узвраћала им пријетећим погледом разљућене вучице, на шта би се дугоноге Шпањолке претварале да гледају излоге, плочник, друге мушкарце… Ниједна се није усуђивала стати између њих, чак ни обратити се њеном торреру, бар док су били заједно.

Карлос би готово увијек заборавио Амандин рођендан, годишњице, дан жена…

Мигуел никад. Таквим датумима би јој слао цвијеће, њене омиљене слаткише, скупе француске мирисе. А она је упорно вољела Карлоса и још упорније одбијала Мигуелово упорно удварање.

Једног дана се Мигуел одважио и дошао пред њена врата. У новом џемперу, плишаној јакни и панталонама, са прекрасним букетом у руци. На лицу је, по први пут, имао осмијех човјека који зна шта ради. За разлику од уобичајене несигурности и страха који би осјећао пред сусрет с њом, осјећао се јаким и самопоузданим. Чак му се ни дланови нису знојили.

Премјестио је букет тулипана у лијеву руку. Десном је притиснуо дугме интерфона који се налазио лијево од огромних храстових врата са минијатурном месинганом главом лава са мједеном алком у носу.

Мигуел је волио чак и ту Амандину склоност кичу. Волио ју је, сву ју је волио.

Из интерфона се зачу њему драг женски глас:

Чао Карлосе! Зар нисмо требали ићи у пет!? Тек је четири и…

Ја сам, Мигуел.

Зачу се неколико секунди тишине. А затим опет проговори интерфон.

Ах… Опрости Мигуеле… Не осјећам се добро. Можеш ли доћи неки други дан?

Али… важно је. Сиђи, молим те. Сиђи, само тренутак.

Не могу – одговори она. – Чекам Карлоса. Требао би доћи сваки час.

Мигуел уздахну дубоко. Одлучио је заиграти на све или ништа.

Добро… реће он. Спреман сам за излазак. Имам букет цвијећа у руци. Kад Карлос дође, ти му лијепо објасни шта радим овдје.

Одговора није било.

За пар минута се зачу топот малих стопала на степеништу, мало затим и шкрипа тешких храстових врата са минијатурном лављом главом и звекиром. Врата су се отворила тако јако да је лав ударио носом у зид, одваливши притом комадић бијеле жбуке.

Шта хоћеш од мене ти… ти… упита Аманда са љутитим изразом на лицу.

Из погледа вучице сијевале су муње.

Мигуел помисли како је добро што погледи не убијају.

Стајао је пред њом, уздрхтао од чежње и страха да би га и овај пут могла одбити, пожелио да буде било гдје осим пред овом разљућеном вучицом којом су га богови казнили, учинивши да се заљуби у њу.

Мигуеле…рече она, гледајући га сад тихо и мирно.

Опрости… Хтио сам да изађемо заједно… негдје… На вечеру, у кино… Гдје год ти кажеш.

Аманда га је и даље гледала. Не више љутито. Некако… Онако како никад није. И то га је помало плашило.

Добро… рече она најзад мирно. Само да обучем хаљину и нашминкам се.

Нема везе рече брзо Мигуел. Можемо и овако. Прекрасна си. Ти си увијек прекрасна.

Бар да узмем торбицу? Немаш ништа против тога да узмем торбицу, зар не?

Дрхтао је од среће. Једва је могао вјеровати. Смогао је снаге једино да климне главом.

Аманда одјури уз степенице.

Мигуел спусти поглед, да види је ли му крагна кошуље на мјесту и да ли му је одјећа изгужвана. Скиде са два прста једну латицу тулипана која је испала из букета и спустила се на његов нови џемпер који је вирио испод шарене јакне, шарене јакне са изукрштаним шарама у осам боја, шарама којима нико није успио одољети.

О аутору

Stanko

Оставите коментар