Kинески пут даје наду у могућност опстанка човечанства, прво тиме што може створити глобалну државу, као услов могућности контроле еволуције и друго што човек може и мора задржати суверенитет над бићем цивилизације – државе.
Никола Пилиповић
Повод за ово размишљање је све већа зачуђеност над кинеским привредним чудом, с једне стране, и његово омаловажавање због одсуства демократије, или бар оне форме коју упорно намеће западна цивилизација, с друге стране. Било би наивно, чак и увредљиво тврдити да је то резултат сплета случајних околности, било као наслеђене било као новонастале. Јер узрок је много дубљи и кинеска доминација ће бити много дубља од економске и дефинитивна.
Могли бисмо тај узрок свести на кратак закључак: то је зато што је у Kини аутократија уместо демократије. Али тиме је само констатована неспорна чињеница те остаје питање шта је узрок томе да је аутократија ефикаснија од демократије. Јер западна практичка филозофија велича демократију као најправичније друштвено уређење, а сама стварност показује да је оно и најпрофитабилније уређење, што би већ требало да буде довољан разлог да се филозофи замисле пред том нелогичном симбиозом.
Али западна филозофија се већ одавно, а свакако од појаве доминације немачког идеализма, не бави практичком филозофијом, јер политику је већ одавно преузела сама држава – биће цивилизације а и етику кроз утилитаризам и прагматизам извитоперене у потрошачко – профитерску субкултуру је препустила бићу цивилизације које је са демократијом потпуно истерало човека из владања државом, из суверенитета над њом, те филозофија лута у сферама метафизике.
Укратко речено, западна цивилизација поричући могућност слободе и света слободе – живота, није способна да се уздигне изнад каузалитета и да направи дистинкцију од бића цивилизације – државе, па тиме ни од идеје демократије, која је по својој суштини потпуни пораз човека око суверенитета над бићем цивилизације, а по форми је негација па чак и карикатура правне држава и тиме неисцрпни извор корупције и криминала, али су њени данајски дарови сувише велико искушење.
Потпуно објашњење почива на сазнању еволуције као еволуције знања и на сазнању суштине човека и заједнице – државе – бића цивилизације. Јер када је хомо сапиенс ушао у заједницу, не својом вољом већ већом вероватноћом опстанка, и када је она кроз говор постала потпуна, то јест постала је живо биће са хијерархијски уређеном поделом послова, поделом добити и поделом власти, тада су настала два потпуно нова бића: човек и биће цивилизације (изузев социјетете инсеката – на шта ми је љубазно указао др Предраг Слијепчевић – који су кроз 50 милиона година резултирали потпуном дегенерацијом јединки, али су остали на слепој стази еволуције због малог потенцијала и умног и енергетског самих инсеката).
Тиме је човек своју вољу потчинио вољи бића цивилизације и изгубио примарну слободу и еволуцију, те га у најбољем случају чека судбина социјалних инсеката. По природи ствари суверенитет заједнице – бића цивилизације – државе припада самој заједници, али настанак заједнице је могао да се оствари само кроз доминацију човека, те је он узурпирао суверенитет. Он је унео лични разлог у владању државом и тиме ометао најбржу еволуцију која је императив за биће цивилизације. Историја цивилизације се може проучавати кроз сукоб човека и државе око суверенитета, а Атинска демократија и Римска република су неуспели покушаји бића цивилизације да се докопа суверенитета.
За то су се створили услови тек после прве индустријске револуције који су остварени у Француакој буржоаској револуцији када је монарху преостала само управна власт. Све бржом еволуцијом биће цивилизације је потпуно освојило суверенитет и данас у толико слављеној демократији човек уопште не учествује у власти, супротно филозофском, научном а за њима и јавном мнењу, које мисли да се човек у демократији коначно докопао власти. Освајањем суверенитета биће цивилизације – држава је остварило најбржу еволуцију и тиме стекло недостижну предност и у овладању природним окружењем и у компетицији са другим државама, а мрвице тог колача добили су и они са дна друштвене лествице, али сви су то скупо платили.
Јер, држава је уредила и законе и морални кодекс, потрошачко –профитерску субкултуру, према свом императиву. Власништво је постало мера свих ствари, почев од човека чија слобода делања и слобода мишљења све брже дегенеришу, то јест дегенерише и његово биолошко и интелектуално биће. Али, демократија носи у својој идеју једну, по брзину еволуције, штетну идеју. Јер, темељећи се на идеји искључиво индивидуалног власништва она не може да поседује сопствене ресурсе кроз које би подстицала еволуцију. Другачије речено она остварује еволуцију тек посредно, тек кроз еволуцију приватног власништва, у чему човек и даље уноси своје разлоге и тиме омета могућност највеће брзине еволуције.
Новија историја Kине почиње с комунистичком револуцијом као изнуђеним решењем да се популација сачува од глади, чиме се утврђује суверенитет човека. Охрабрена успехом планског вођења државе, миленијума стара култура је схватила да је њен проблем у заостајању у знању и технологији и постепено је све више улагала прво у технологију а сада у знање. Другачије речено, човек који је и даље апсолутни суверен и непосредно подстиче еволуцију, јер поседује сопствене ресурсе.
Али при томе они нису упали у замку уравниловке, што је хумана идеја, али је страна природи живог бића које егзистира на информационој комуникацији. Јер то значи да је неизбежно хијерархијски уредити низ поделе послова и низ поделе добити према интересу бића цивилизације – државе, то јест врх низа мора увек добијати шаргарепу а основа увек штап, а хуманост се огледа само у томе да свако има могућност запослења и тиме и могућност опстанка, што је капитализам по дефиницији.
Kинески пут даје наду у могућност опстанка човечанства, прво тиме што може створити глобалну државу, као услов могућности контроле еволуције и друго што човек може и мора задржати суверенитет над бићем цивилизације – државе.
