Веселин Гатало
Пуковник Кристобал је возио још једну пошиљку деутерија и триција за термонуклеарне реакторе на Мјесецу.
Задатак је био једноставан, обављао га је сваких пар година и био неопходан роботским станицама које су производиле енергију и слале је на пријемне колекторе на Земљи. Процес је био успостављен већ десетак година послије Еколошке револуције.
Кристобал је у Еколошку револуцију ушао као петнаестогодишњак. Носио је заставу са цвијетом марихуане и викао како треба потаманити индустријалце, војску, полицију и све старије од тридесет година.
Појма није имао у шта ће се то изродити. Нити да ће он сам постати изврсно плаћена милитаристичка свиња.
Никад никоме није признао себе и своје мисли у том времену. Шкодило би му каријери и никад не би овако далеко и високо догурао. Поготово не би вршио овако одговорну мисију. Јер, да се брод са теретом, не дао бог, сручи на Земљу са свим тим нуклеарним горивом и фузионим стартерима, Земља би нестала у облаку ланчане термонуклеарне експлозије, у великом космичком ватромету. Ипак занемариво малом у односу на космос, мислио је пуковник Кристобал.
Није му се свидјело оно што се десило након Револуције. Забранили су једење меса јер је месождерство проглашено нехуманим (!?), секс зато што је природна репродукција ризична и нестабилна а сам чин недоличан и нехигијенски, алкохола већ пар деценија није било, слаткиши су укинути као нездрави, спорт као некорисна и опасна активност. А волио је ногомет.
Кристобал је био један од ријетких који су се сјећали времена прије Револуције. Сјећао их се кришом, јер то је било у најмању руку непожељно и деструктивно. Поготово на начин на који их се он сјећао, као најљепших времена која је икад имао.
Тог дана, био му је рођендан. Дакако, послије Велике револуције, рођендани се више нису славили, јер су били беспредметни. Дјеца су се, наиме, рађала и расла у одгојилиштима, а младост су проводила у еколошком одгоју и напорном техничком образовању.
А торта и свјећице… То је Кристобалу била тек магловита успомена.
Ах. Kад би барем могао запалити џоинт. Или бар цигарету. Да му је само чашица текиле и каква очувана тета с којом би се могао присјетити благодати прљавог старог свијета.
Помисли како више и нема ничега чиме би се могао почастити за рођендан. Ничега што би му овај дан учинило сретним. Барем мало. Бар да му измами малецки смијешак.
Ништа, мислио је Кристобал. Свијет се претворио у једно огромно, стерилно ништа. У гомилу савршено здравих креатура и стерилних и прорачунатих мозгова, што правих, што електронских.
Кристобал се дубоко замисли, тражећи опет нешто што би га могло учинити сретним.
И сјетио се!
Укуца журно нове координате у циљне контуре у соларној мапи. Покрену брзинску скалу до максимума, до границе која се сматрала ризичном.
Окренувши прамац и одабравши ново видно поље за пуковника, брод је полако али сигурно хватао брзину. А он, Кристобал, осмјехивао се као што већ годинама није.
За пар минута, летјелица је јурила брзином при којој је свака помисао о заустављању била илузорна, поготово сад кад је улазила у атмосферу. Пао му је на памет његов десети рођендан и ватромет који му је отац направио том приликом.
Док су се контуре Земље повећавале на тродимензионалном екрану, помисли како ће овај за његов педесети рођендан, бити још бољи.
