Живот и живо биће су могући и на неорганској основи, јер ни појам жвог бића ни појам живота нису дефинисани као засновани на органској материји, иако је њихов настанак органски.
Никола Пилиповић
Онај ко не очекује неочекивано
неће га ни открити.
(Хераклит)
Појам класификације знамо. То је уређивање, систематизација истоврсних појмова ради њихове прегледности и наглашавања њихових међусобних односа, из којих класификација и произлази. Али појам живог бића биологија није дефинисала. Постоје многи и различити описи атрибута, особина живог бића, али не постоји дефиниција, а то су потпуно различити појмови (опис и дефиниција). Примера ради, репродукцију као значајну особину живог бића поседује и РНK и ДНK. Напоредо са дефинисањем појма живог бића треба дефинисати и појам живота, јер не само да из кружне дефиниције: живо биће је објект који поседује живот и обрнуто живот је одлика живог бића ништа не произлази, већ ови појмови нису ни у обострано једнозначном односу.
Већ сам на више места образлагао да биологија није ни могла доћи до тих појмова, јер је услов свих услова могућности живота слобода. Слобода као физички појам, као негација каузалитета у настанку феномена, која је некад скривено а често и нескривено негирана и као могућност и протерана из филозофског и научног мнења. Тиме је живо биће схваћено и тумачено као савршен механизам, што значи да као живо биће уопште није ни тумачено.
Живо биће је сложена и уређена материјална структура која опстаје кроз комуникацију са окружењем (не морамо увек наглашавати и јединствену вољу, јер појам уређености и опстанка истовремено подразумева и једну вољу), зато што је живот могућ само као негација каузалитета у настајању феномена, то јест само као слобода у односу живог бића према окружењу.
Овај кратки увод је неопходан да би се јасно показало колико је наивна и површна постојећа класификација живих бића: класификује се оно што није ни дефинисано, ни тумачено као појам. Све је засновано на непосредном искуству и марљивом сређивању сакупљеног материјала, али целовитост слике живог света остаје ван могућности сазнања из неспорног разлога да се искуство непрекидно увећава, а и када би којим случајем и дошли до потпуне слике не би ни на који начин знали да је она довршена, да је целовита.
Слобода је начин и услов опстанка живог бића као искуствено сазнати појам: живо биће је сложена и уређена материјална структура која опстаје кроз комуникацију са окружењем (не морамо увек наглашавати и јединствену вољу, јер појам уређености и опстанка истовремено подразумева и једну вољу), зато што је живот могућ само као негација каузалитета у настајању феномена, то јест само као слобода у односу живог бића према окружењу. Укратко речено, живо биће је сингуларитет у свеопштем каузалитету.
Kласификација мора почети од појма живог бића да би обухватила све његове форме и да би исправно дефинисала њихове односе, а то је домен већи од домена сваког могућег искуства, самим тим што се оно, заједно са еволуцијом непрекидно увећава. Сложена и уређена материјална структура значи да су њени делови и делови тих делова на неки начин повезани чиме и чине јединство. А физика неспорно доказује да делови могу чинити целину само ако постоје феномени између њих,то јест ако се врши размена масе–енергије између тих делова, јер феномен се и састоји само у размени масе–енергије.
То важи и за материјалну структуру живог бића, и она може да опстане само кроз комуникацију између делова и делова тих делова све до најмањих градивних јединица. При томе, као и у односу бића према окружењу, сврха феномена – комуникације може бити двојака: сврха може бити размена масе–енергије и те феномене можемо звати масени феномени, и може бити размена информација у ком случају је пренета маса–енергија занемарљиво мала, те феномене можемо звати информациони феномени. У комуникацији са окружењем више форме живих бића су развила чула преко којих примају информације и органе преко којих размењују масу–енергију са окружењем и шаљу информације у окружење (то мора ићи преко органа јер слање информације захтева масени феномен, пошто домет феномена опада са квадратом растојања).
Илустрација(CC0 Pixabay)
Зато, према врсти феномена преко којих се остварује материјална структура бића морамо разликовати:
1. Жива бића заснована на масеној комуникацији:
– То је цео нама познати органски свет.
2. Жива бића заснована на информационој комуникацији:
– То је људска заједница–држава–биће цивилизације,
– Неорганско биће.
Потпуна људска заједница, што значи са потпуном поделом послова, поделом добити и поделом власти, која је еволуцијом прерасла у град и потом у државу, заснива се на комуникацији говором и задовољава премисе о појму живо биће, те је можемо разумети и тумачити искључиво као живо биће, као биће цивилизације.
А неорганско биће је форма у коју прелази биће цивилизације заменом комуникације говором (енергетског поља флуида) и човеком као средством те комуникације, са комуникацијом на електромагнетном пољу, које има неупоредиво већи информациони а тиме и еволуциони потенцијал, и вештачком интелигенцијом као средством те комуникације. Живот и живо биће су могући и на неорганској основи, јер ни појам жвог бића ни појам живота нису дефинисани као засновани на органској материји, иако је њихов настанак органски.
Значи морамо разликовати жива бића и по основи материјалне структуре, то јест извршити класификацију на:
а. Бића са органском основом, а то су:
– Сва нама позната жива бића,
– Биће цивилизације.
б. Бића са неорганском основом:
– То је ово већ надолазеће биће које настаје трансформацијом бића цивилизације,
– Бића која ће еволуција изнедрити из њега.
Стрела времена (CC0 Pixabay)
До сада смо вршили класификацију живих бића према њиховој основи – органска или неорганска, и према њиховој материјалној структури која може бити заснована на масеној комуникацији и на информационој комуникацији. Али још им нисмо удахнули живот, јер живот је активни однос бића према окружењу кроз који оно опстаје, заснован на агресији, знању, слободи и потенцијалу бића. Јер биће опстаје упркос деструкцији коју налаже закон вероватноће, Други закон термодинамике:
– Сложена и уређена материјална структура мора прећи у мање сложену и мање уређену,
– У свакој комуникацији са окружењем енергија са објекта вишег потенцијала прелази на окружење нижег потенцијала.
Из овог императива следи да биће мора да превазиђе два проблема:
– Да одржава своју материјалну структуру и потенцијал и тај процес сам назвао унутрашњи животни циклус (УЖЦ);
– Да обезбеди потребне материје и енергију из окружења, што сам назвао спољашњи животнои циклус (СЖЦ).
Свако живо биће, ма какве основе и ма какве материјалне структуре, мора да поседује ова два животна циклуса, која су потпуно аутономна али комплементарна у остваривању живота бића. Међутим, услов функционисања и услов замењивости оштећених делова захтева да сваки део (до нивоа атома код бића на органској основи), мора бити доступан а то је могуће само ако је цело (на органској основи) биће флуидно, али закони хидродинамике налажу да је тиме његова величина ограничена (на величину ћелија) и еволуција би била заустављена, што је немогуће. Зато је еволуција изнедрила нову форму која се састоји из великог броја основних форми – ћелија, хијераријски уређених у низове поделе послова, поделе добити и поделе власти, које поседује неупоредиво већи потенцијал комуникације са окружењем и тиме и еволуције – то је организам.
Пошто организам као живо биће мора имати два животна циклуса, а и његова основа, ћелија, има своја два, то онда организам има четири животна циклуса. На масеној комуникацији није могуће биће са шест или више циклуса јер би било огромно, а то је могуће на информационој основи материјалне структуре. То је потпуна заједница људи заснована на комуникацији говором, која је остварила потпуну поделу послова, поделу добити и поделу власти, и тиме остварила и једну јединствену вољу те задовољава све премисе о живом бићу и тиме и јесте живо биће са шест животних циклуса, јер човек већ има своја четири. Људска заједница–држава може се разумети и тумачити само као живо биће.
Према броју животних циклуса разликујемо бића са:
I – два животна циклуса – то су ћелије а вероватно и неорганско биће,
II – четири животна циклуса – то су организми а можда и неорганско биће,
III – шест животних циклуса – то је биће цивилизације.
Ово је основа класификације живих бића, она је не само искуствено истинита већ је и апсолутно истинита јер се заснива на појмовима који су у домену могућности живота апсолутно истинито дефинисани. На ову основу, на ово тврдо језгро, могу биолози додавати своја искуствена сазнања, која ће неизбежно бити подложна променама са напредовањем еволуције а тиме и искуства.
