Разбије лозинка коју наш централни нервни систем користи да створи краткорочна сећања.
Научници су дошли до кључног открића на који начин функционише људска радна меморија. Ова врста меморије, која се зове радна меморија (поједини истраживачи користе појам радна меморија и разликују га од краткорочне меморије, мада се та два појма релативно преклапају), јесте оно што омогућава људима да привремено упамте информације и манипулишу њима током кратког временског периода. Радну меморију, на пример, користимо док тражимо нечији број телефона, када нам га неко издиктира, накратко запамтимо редослед цифара како бисмо их укуцали. Или када питамо некога за правац до ресторана, а затим пратимо смернице само док возимо до тог места.
Нови научни рад представља „фундаментални корак напред” у проучавању радне меморије, рекао је Дерек Ни, доцент психологије и неуронауке на Државном Универзитету Флорида, за Live Science. Деценијама су се научници питали како и где мозак кодира пролазна сећања. Једна претпоставка сугерише да се радна меморија ослања на специјална складишта у мозгу, одвојена од места где мозак обрађује долазне сензорне информације из очију или носа. А друга, пак, сугерише да „не постоје таква посебна складишта”, објашњава Ни. Према овој теорији, исте мождане ћелије светле када први пут прочитате телефонски број као и када изнова и изнова понављате тај број у вашој радној меморији.
Нова студија, објављена 7. априла у научном часопису Neuron, доводи у питање обе ове теорије. Уместо да одражава оно што се дешава током опажања или да се ослања на специјална складишта меморије, чини се да радна меморија иде корак даље од сензорног прикупљања информација; извлачи само најрелевантније сензорне информације из околине и затим те информације сажима у релативно једноставан код. „Деценијама су постојали сигнали да би оно што похрањујемо у (радној меморији) могло да буде другачије од онога што опажамо”, изјавио је коаутор студије Kлејтон Kуртис, професор психологије и неуронауке на Универзитету у Њујорку.
Да би решили мистерије радне меморије, Kуртис и коаутор Јуна Kвак, студент докторских студија на Универзитету у Њујорку, користили су технику скенирања мозга коју су назвали функционална магнетна резонанца (fMRI). Ова метода мери промене у протоку крви у различитим деловима мозга. Активне мождане ц́елије захтевају више енергије и кисеоника, тако да fMRI мери активности можданих ћелија. Тим је скенирао мозгове девет волонтера док су обављали задатак који је захтевап да укључе радну меморију. И два аутора студије су, такође, урадили задатак.
У једном од испитивања учесници су на екрану посматрали круг састављен од косих црта, отприлике четири секунде. Графика би потом нестала, а 12 секунди касније од учесника је затражено да се присете углова косих црта. Током другог теста, учесници су посматрали облак покретних тачака које су се померале у истом правцу. Од њих је касније тражено да се присете тачног угла кретања облака тачака.
„Предвидели смо да ће учесници прекодирати сложени стимуланс у нешто једноставније и релевантније”, објаснио је Kуртис. Од учесника је тражено само да обрате пажњу на то како су оријентисане косе црте или угао кретања облака од тачака, тако да су истраживачи претпостављали да ће мозак испитаника уочавати само специфичне атрибуте графике. Kада је тим анализирао податке добијене скенирањем мозга, управо то су и открили.
Истраживачи су користили компјутерско моделовање да би представили сложену мождану активност, стварајући неку врсту топографске мапе која прикзује врхове и долине активности у различитим групама можданих ћелија. Ћелије мозга које обрађују визуелне податке имају специфично рецептивно поље. Другим речим, то значи да се активирају као одговор на стимулусе који се појављују у одређеној зони видног поља особе. Тим је узео у обзир ова поља у својим моделима, што им је помогло да схвате како је мождана активност испитаника повезана са оним што су приметили на екрану током задатка.
Ова анализа је открила да, уместо да сачува све фине детаље графике, мозак чува само релевантне информације потребне за задатак. Kада се посматра на топографским картама, активност мозга која се користи за чување ових информација изгледала је као једноставна, равна линија. Угао линије би одговарао оријентацији решетки или углу кретања облака тачака, у зависности од тога која је графика учесницима била приказана.
Ови обрасци мождане активности налик линијама појавили су се у визуелном кортексу, где мозак прима и обрађује визуелне информације; и у паријеталном кортексу, кључној регији за обраду и складиштење сећања. Kључни податак који су добили научници јесте да мозак није користио линије да би представио слике. Ограничење студије лежи у томе што је тим користио веома поједностављену графику, која не одражава нужно визуелну сложеност стварног света, приметио је Ни. Ово ограничење се протеже на многе студије радне меморије. Радна меморија у суштини делује као мост између перцепције (када читамо телефонски број) и акције (када бирамо тај број).
(Извор Национална географија)
