ALHEMIJA DUHA

TRAGEDIJA VREMENA I BUĐENJE UMETNOSTI

Ruka s čipom (Vikipedija)

Ruka s čipom (Vikipedija)

Tragedija postojanja u našoj epohi ukinula je postojanje tragedije. Iz sazvučja slojevitih i suprotnih težnji ponovo se drastično izdvajaju razlike kultura kao jedinstveni rukopis našeg vremena. Utopija umetnosti otkriva jedinu prepoznatljivu perspektivu za svet kojim vladaju neodgovorni mutanti.


Prof. dr Dragan Radenović

Na izmaku 20. i u minulim godinama 21. veka svedoci smo rađanjai i dominacije antiljudske umetnosti nereda i disonanci u beznadežnoj hipertrofiji stvarnosti vidljivih posledica življenja ljudskog bića, obeleženog njegovom prolaznošću i krhkošću. Opšta nesigurnost u atmosferi podsmeha i cinizma vlastodržaca zarobila je i duhovno utamničila egocentrično ljudsko biće izgubljeno brigom o samom sebi. Dah nade u tragovima intuicije kao vidljiv izlaz iz beznađa nazire se u umetnosti, koja se ponovo okreće suštini i uzrocima realne stvarnosti.

U početku se politički
modernizam neprijateljski
odnosio prema modernizmu
u umetnosti.

Nils Bor, fizičar, u svom delu „Kvantna mehanika i fizička realnost” (1935), prosledio je misli Fjodora Mihajloviča Dostojevskog o degeneraciji društva opisanim u događajima  iz njegovog dnevnika „Zapisi iz podzemlja”. Nekako istovremeno svet se s neskrivenim oduševljenjem upoznao sa revolucionarnim idejama filozofske misli Žan Žaka Rusoa, koje su razvile uspavani nagon za saznanjem realnosti višeg stepena i tako stvorili uslove za pojavu moderne kao kulturnog obrasca.

U početku se politički modernizam neprijateljski odnosio prema modernizmu u umetnosti, jer je njegova težnja bila da na vlast dovede istinske stvaraoce – graditelje materijalnih dobara (radničku klasu), a da eliminiše parazitske slojeve u službi otuđene realnosti.

„Poslednja istina”

Revolucijom u kulturi modernizam je želeo da utvrdi bezuslovnost bića: život u ničeanstvu, libido i nesvesno u frojdizmu, materiju i ekonomiju u društvenoj stvarnosti, tok svesti kod Viljema Džejmsa i Džemsa Džojsa, stvaralački nagon kod Anrija Bergsona, egzistencijalno poimanje egzistencijalizma itd. Dominacija kulturne paradigme modernizma etablirala se na iluziji „poslednje istine” na putu do čiste realnosti. S ciljem da što više zalazi u dubinu te realnosti, čovek je sve dublje zapadao u sopstvenu svest, u pseudorealnost.

Takva realnost bez referentnih odrednica suštinski je prazna, iako su teoretičari fenomen nazvali hiper realnošću. Prefiks je postao gospodar pojavnih oblika stvarnosti: a) hiperegzistencijalnosti kao kvanta filozofske egzistencije koja je apstrakcija samoopredmećivanja, b) seksualne revolucije kao potka hiperseksualnosti odvojila je seks od impulsa prirodne seksualnosti i uz ogromno ograničenje zbog pojave AIDS-a ubrzala planetarni regres u postseksualno društvo, u kojem je sex prevashodno jezik sa izgubljenom vezom sa neposrednom nesemantičkom realnošću. Seks je postao pusta metafora kulture, c) hipersocijalnost se odražavala u simulaciji brojnih pokreta sa imeniteljem jednakosti, a rezultirala je skupinama uplašenih samotnjaka, koji se kriju pred kultom ličnosti ili nalaze azil u malim grupama fizički udaljenim od neposrednog uticaja zakonomerne moći multinacionalnih korporacija. Ovo je čest primer gde ljudska zajednica traži budućnost u prošlosti, d) hipermaterijalnost je definisala materiju kao poslednju realnost, koja se nalazi u osnovi svega, zaboravljajući da su elementi fizičkog sveta u neraskidivoj vezi sa psihološkim elementima opažanja sveta.

Hiperrevolucionarnost se po logici nameće kao deo revolucije, koja je način stvaranja hiper fenomena. Paradoks dostiže kulminaciju, jer upravo u revolucija sa određenjem hiper sadrži svoju esencijalnu suprotnost, kada  insistira na čistoj realnosti, na hiper vrednostima, t.j. na apostrofiranoj simulaciji samog svojstva, odnosno ona tako falsifikuje dato svojstvo.

Čip pod kožom

Modernizam kao „ hiper” ili „super” imao je za cilj traganje za čistom ili apsolutnom realnošću i tako je trasirao put do postmodernizma kao pseudo realnosti, do ironije realnosti ili fenomenologije iluzija. Svako super otkrilo je svoje naličje iscrpljujući do krajnosti fenomen hiper, kao iluzorni pokušaj određenja celovitosti kulture 20. veka. Postmodernizam se nije pojavio kao suprotnost modernizmu, on je faktički njegova druga realnost, njegova posledica i nastavak.

Sudbina svega oko nas
zavisi od informacija
na koje čovek objektivno
nema uticaja.

Postmodernizam je aktuelna stvarnost. Možda je zato ispravno predstaviti njegovu realnost polazeći od poslednjih događaja, koji u sebi nose embrion drastične izmene sveta u kojem traje ljudska zajednica. Sudbina svega oko nas zavisi od informacija na koje čovek objektivno nema uticaja, jer grupa od globalnog uticaja kontroliše proces uspostavljanja apsolutne kontrole svih.

Čip pod kožom treba da predstavlja konkretnog čoveka u potpunosti. To je i zamena za postojeći novac i druge vrednosti, jer će uskoro sve to nestati. Ostaje čip. Tako su vlade najrazvijenijih država Evrope i sveta odlučile u avgustu mesecu 2016. godine… U jednom svom komentaru profesor Siniša Borović kaže „… postoji konstanta nečega što se samo menja u kretanju kroz vreme. Da nije toga i svet i život bi bili digitalni, dakle nemogući, jer u stvari sve je ipak analogno”.

Devedesetih godina prošlog veka postmodernizam je postao jedina živa činjenica sveopšte stvarnosti u čitavom svetu. Postmodernizam nije imao pretenzije na ulogu još jednog pravca u pluralističkom zbiru, on je sveobuhvatnim frontom u čitavoj kulturi, kao diktat manjine postigao potpunu dominaciju.

Ovaj esej napisao sam na sugestiju prijatelja Stanka Stojiljkovića, novinara, koji mi je pre izvesnog vremena predložio da sastavim tekst u kojem bi se video odnos nauke, umetnosti i filozofije u savremenoj stvarnosti. Taj iskreni, iznenada i spontano nastao predlog, podsetio me je da sam možda i mojim studentima ostao dužan jedno kratko i jasno objašnjenje na ovu temu, jer veoma sam retko bio zadovoljan njihovim odgovorima na ispitima.

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar