У свемиру постоји баријера коју су направили људи, а она окружује и штити нашу планету.
Године 2017. Насине свемирске сонде откриле су масивну баријеру коју је направио човек, а окружује Земљу. Додатна тестирања су потврдила како она утиче на временске прилике у свемиру до којих долази изван атмосфере наше планете. То значи да смо одмакнули од тога да озбиљно утичемо само на Земљу и да су наше активности почеле мењати свемир. Добра вест је да та опна коју смо створили заправо делује у нашу корист и штити планету.
Kако је све почело?
Трећи, привремени Ван Аленов појас, откриле су у октобру 2012. Малочас поменуте сонде. Налазио се између унутрашњег и спољашњег појаса.
НАСА је 2012. лансирала две свемирске сонде које је требало да јуре Ван Аленовим појасевима брзином од око 3.200 километара на сат и прикупљају податке, а онда су усред тих појасеваа оне откриле још један – привремени појас. Ван Аленови појасеви зрачења су подручја око наше планете у којима се, због деловања Земљина магнетског поља, електрички набијене честице крећу великим брзинама стварајући снажан извор електромагнетског зрачења. Земља је окружена с два таква трајна појаса и трећим који је привремене врсте.
Kада су научници истражили тај феномен, открили су да је ова опна током последњих неколико деценија потискивала Ван Аленове појасеве даље од Земље и да су сада доње границе радијационих токова, заправо, даље од нас него што су биле шездесетих година прошлог века.
Унутрашњи појас налази се на висини од 640 до 9.600 километара изнад Земљине површине, а спољашњи на висини од отприлике 13.500 до 58.000 километара, пише ScienceAlert. Трећи, привремени Ван Аленов појас, откриле су у октобру 2012. малочас поменуте сонде. Налазио се између унутрашњег и спољашњег појаса и постојао је око месец дана.
Године 2017. ове сонде регистровале још нешто необично – неку врсту баријере ниске фреквенције која од Земље држи подаље набијене соларне честице. Kада су научници истражили тај феномен, открили су да је ова опна током последњих неколико деценија потискивала Ван Аленове појасеве даље од Земље и да су сада доње границе радијационих токова, заправо, даље од нас него што су биле шездесетих година прошлог века.
Радио-таласна баријера
Насини стручњаци су установили да се одређена врста преноса, радио–комуникација врло ниске фреквенције (VLF), сада много чешће користи него шездесетих, и да може утицати на то како и где се крећу одређене честице у свемиру. Другим речима, захваљујући VLF-у сада имамо антропогено свемирско време, односно човечанство је почело на њега тицати.
„Бројни експерименти и посматрања показали су да, под правим условима, радио–комуникацијски сигнали у распону фреквенција VLF, заправо, могу утицати на својства високоенергетског зрачења око Земље”, рекао је још физичар Фил Ериксон из звездарнице Хајстак (МИТ).
Где се користи VLF
Већина обичних грађана ријетко ће користити VLF таласна подручја у свакодневном животу, али она су главни ослонац у многим инжењерским, наученим и војним операцијама, па се тако често користе у комуникацији с подморницама. VLF фреквенције између 3 и 30 килохерца сувише су слабе за аудио–пренос, али су савршене за емитовање кодираних порука на великим удаљеностима или дубоко под водом.
Никоме није била намера да VLF шаље другде него на Земљу, али испоставило се да ове фреквенције могу продрети и у свемирски простор који окружује нашу планету и задржати се довољно дуго да се оформи дивовска заштитна баријера. VLF баријера није једини утицај које је човечанство имало на простор који окружује Земљу, мада је вероватно онај с најбољим учинком. Ми остављамо своје трагове у свемиру од 19. столећа, а посебно у току последњих 50 година.
„Нуклеарне створиле су појасеве вештачког зрачења у близини Земље који су оштетили неколико сателита”, поручују из НАСА.
(Извор Индекс)
