Могу ли људи једног дана да постану отровни у дословном смислу те речи?
Иако је мало вероватно да ће наш комшија убрзо постати опасан као поскок или звечарке најновије истраживање показало је да људски организам има све предуслове за производњу отрова. Заправо, ту могућност имају сви гмизавци и сисари.
„Ми заправо имамо све потребне елементе за производњу отрова. Сада је на реду процес даље еволуције”, каже генетичар Агнеш Баруа.
Стручњаци су открили да низ флексибилних гена, код људи већином повезаних са пробавним (пљувачним) жлездама које се налазе око усне дупље и ждрела, даје одговор на питање како су отровне животиње настале од оних које немају ту посебну моћ. „Ми заправо имамо све потребне елементе за производњу отрова. Сада је на реду процес даље еволуције”, рекао је еволуцијски генетичар Агнеш Баруа из Института за науку и технологију Окинава.
Научници током најновије студије нису били фокусирани на саме токсине, већ на гене који их омогућују. Ти регулаторни гени чине основу читавог система стварања отрова, али га не производе директно.
Многе врсте животињског царства, попут паука или змија, могу да створе орални отров. Биолози су већ знали да отров у устима тих животиња производе модификоване пљувачне жлезде, али је ново истраживање открило молекуларну механику која стоји иза те модификације, пише Live Science.
(Unsplash)
Флексибилно оружје
Моћ стварања отрова је прави пример флексибилности природе. Многе компоненте оралног отрова заједничке су различитим животињама. На пример, састав отрова гусеница налази се и у змијском отрову. Научници током најновије студије нису били фокусирани на саме токсине, већ на гене који их омогућују. Ти регулаторни гени чине основу читавог система стварања отрова, али га не производе директно.
Истраживачи су започели анализу генома змије тајванског хабуа (Тримересурус муцросqуаматус), инвазивне врсте на Окинави. „Будући да знамо функцију свих гена код те змије, само треба анализирати који су гени повезани с онима задуженим за стварање отрова”, рекао је Баруа.
Те исте врсте регулаторних гена има у обиљу у људским жлездама, које такође у великим количинама производе беланчевине у пљувачки.
Тим је пронашао констелацију гена која је честа у више телесних ткива код свих амниота. Амниоти су копнени кичмењаци (сисари, птице и гмизавци) који изнутра оплођују своја јајашца или полажу јаја на копну. Многи од тих гена повезаних с генима за производњу отрова учествују у савијању протеина, рекао је Баруа, што има смисла јер отровне животиње морају да произведу велику количину токсина који настаје од беланчевина.
Те исте врсте регулаторних гена има у обиљу у људским жлездама, које такође у великим количинама производе беланчевине у пљувачки.
Од неотровних до отровних
Другим речима, сваки сисар или гмизавац има генетску предиспозицију за стварање оралног отрова. С тим да људи, заједно с мишевима, већ производе кључни протеин који се налази у многим токсинима. Kаликреини, протеини који метаболизирају друге протеине, а излучују се у пљувачки, кључни су део многих отрова. То је зато што су то врло стабилни протеини који функционишу и када су изложени мутацији. На тај начин лако долази до корисних мутација каликреина које чине отров болнијим и смртоноснијим (један од учинака каликреина је нагли пад крвног притиска).
„Није случајно да је каликреин најпроширенија компонента у отровима широм животињског царства, јер је у било којем облику врло активан ензим”, рекао је Брајан Фрај, биохемичар специјализован за отрове са Универзитета Kвинсленд у Аустралији. Kаликреини су стога природно полазиште за хипотетички настанак отровних људи.
„Људи морају бити отровни да би преживели. Можда ћемо у будућности имати све веће нивое каликреина”, нашалио се Баруа. Мада звучи примамљиво да једнога дана постанемо уистину отровни, мало је вероватно да ће до тога доћи. Отров се код животиња развија као метод одбране или као начин заробљавања плена, а ми за сада помоћу пољопривреде врло добро функционишемо и без тог помагала.
(Извор Б92)
