АСИМОВЉЕВ СОЈ

ДУБИНА

Илустрација (Пиксабеј)

 

Веселин Гатало

Ирска је лијепа земља.

Горе, изнад рудника, зелена су поља и прекрасна брда обрасла прастарим стаблима и као поткресаном свјетлозеленом травом. А облаци… Облаци на свјетлоплавом небу слиједе неке своје једнаџбе, пркосећи вјетру и небеским пастирима, идући непредвидљивим путовима, играју се клизећи тихо преко као насликаних планина.

Воде Ирске су бистре и веселе. Kао да их је Бог управо просуо из руку, као да их ниједна творница или рудник никад нису обешчастили својим сивосмеђим нуспродуктима.

Тако је мислио Рори О’Малиган, на дубини од хиљаду двјесто и педесет метара, тражећи по џеповима мрвице двопека.

Надао се да ће га ископати прије него што умре од глади. Додуше слабо, али се ипак надао.

Жедан није био. Вода је стално капала, чак повремено цурила, некуд одозго. Мутна и бљутава, али ипак вода, ништа боља ни чистија од течности која је колала Роријевим тијелом.

Мрак га је ужасно мучио. Осјећао се као онда кад је као мали сам себе некако закључао у ормар. Бојао се трошити енергију из свјетиљке на рударском шљему.

Без свјетла је тешко. Али је још теже без наде да ће икад више видјети свјетло. Зато је чувао струју електролита лампе на шљему, чувао је од себе и свог страха. Kао што је од сиромаштва чувао своју жену Алву и њихова два сина. Надао се да ће, ако он умре, барем Алва добити пристојну пензију и шансу да се дјеца ишколују и не заврше у руднику као њихов отац.

Kапање воде га је излуђивало. Питао се да ли је итко из његове групе преживио обрушавање читавог сплета тунела у најнижа три нивоа. И како то да је мишоловка око њега остала поштеђена.

Већ је први дан био одустао од покушаја да се докопа слободе. Бојао се да ће, ако удари пијуком, строп јазбине у којој је био заробљен пасти равно на њега. Пипао је и гребао по зидовима све док му није нестало снаге.

Све је око њега било љигаво и влажно. Леђа су му стално клизала са стијенки рупе у којој се налазио, руке нису могле наћи ослонац на слузавом камењу.

Рори О’Малиган је чекао. Сатима. Све више смрт, све мање спасење. Све док му се то двоје није толико зближило да је поистовјетио једно са другим. И смрт постала једино могуће спасење. А спасење само смрт. Јер, био је предубоко и пребезнадежно затрпан.

Жеља за храном је ишчезла послије осмог дана. Слуз са зидова коју је покушао јести, није се могла прогутати. Повраћало му се од ње. Тог се дана дефинитивно помирио с тим да никад више неће осјетити сунце на лицу и вјетар у коси.

Мало га је чудило што му не нестаје кисика. Али, није могао докучити одакле зрак долази.

Сваких неколико сати је гледао у свој ручни сат, притискао дугме које је активирало свијетло. Рорију се тај сат чинио посљедњим свјетиоником у његовом тешком рударском животу. Поред лампе на шљему, коју је смјерао оставити да гори док буде трошио своје посљедње тренутке, кад дефинитивно буде умирао.

Није био љут на другове који нису долазили да га спасу. Био је довољно искусан да зна како треба копати у конус, с почетним ходником великог промјера, да би дошли до њега. Треба осигурати да притом оближње подземне воде не похрле у окно. А то траје. Трајат ће још тједнима. А Рориево тијело то неће издржати. Само да имадне снаге и свијести да на вријеме осјети да се смрт приближава, да укључи лампу на шљему, да бар док буде умирао још једном угледа свијетлост.

И управо док је размишљао о томе, зачу се трење пластике о тло, добро познато Рорију а његова властита лампа га удари у лице снопом фотона. Kацига није само свјетлила, него се каотично мицала и бацала снопове већ ослабљених зрака које су се Рорију чиниле јачим од сунца; час у њега, час свуда уоколо.

Прије него што је смогао снаге и времена да се зачуди, свјетиљка се окрену и обасја створење које ју је држало.

Угао под којим су зраке пале на лице креатуре, однекуд одоздо, чиниле су је још гротескнијом. А и без тога је била довољно гротескна.

Рори помисли како би се било добро уштинути, да се увјери да не сања. Али није имао снаге ни за шта друго осим да повјерује властитим очима.

Kад би створење стајало, а не чучало, било би високо Рорију до појаса. Руке и ноге су му биле танке, груди дисањем надимале мршава ребра која су вирила кроз дроњке. Чинило се да је зелен. Нос дугачак и повијен, чело зборано, тјеме глатко и као улубљено са свих страна, очи ситне и немирне. А уши… Уши су му биле длакаве, шиљате и несразмјерно велике наспрам сићушног тијела.

Унаточ свему томе, мали монструм му се чинио јако познатим. Kроз мозак му је прогалопирало неколико ирских прича за дјецу које му је бака Шинед читала пред спавање, обично кад није могао уснути преплашен сутрашњим даном у школи. Ваљда га се зато Рори и није уплашио како би требао. Или је напросто био превише исцрпљен за то.

– Ја сам Тлкенкот. Буди поздрављен, човјече! – процвркута створ.

– Рори… Рори О’Малиган – одговори тихо човјек.

Зелено биће наслони свијетлећи рударски шљем тако да је сноп из лампе на њој блиједо освјетљавао скоро цијелу рупу у којој су се налазили. Затим из рита који су му дјеломично покривали тијело извуче сјајни замотуљак и стави га Рорију на крило. Одмах потом се брзо одмаче.

Овај га споро узе и кратковидно осмотри. Затим помириса садржај сребрнасте фолије.

– Чо… чоколада! Одакле ти!? – упита нервозно.

– Украо сам је горе, код вас. Неком дебелом клинцу. Мали је бацио чоколаду у траву и побјегао главом без обзира… хи, хи, хи…! Пола сам је појео… Шта ћу, волим Нестле… Хи, хи, хи! Нико није, хи, хи хи, савршен. Хи, хи, хи, хи! Него, имаш ли цигарету? Хи!

Циктави глас и дјетињасти смијех су вријеђали мир и тишину рупе у којој је Рори лежао данима и ноћима у мрклом мраку и још црњој тишини озвученој само капањем воде са стропа.

О’Малиган осјети у устима мекоћу коцкице чоколаде. Одмах затим му се врати и чуло окуса, ваљда да га обавијести да је твар укусна, храњива и слатка. И топла, вјероватно од близине малог тијела у чијим се дроњцима до малочас налазила.

– Хеј, велики! Имаш ли цигаретууу…!? – упита поново.

Рори му није могао одговорити. Уста су му била пуна чоколаде.

– Ехеееј, полако, угушит ћеш се…! – покровитељски примијети кепец.

Човјек завуче руку у радни комбинезон и из џепа извуче згужвану кутију са неколико цигарета које није попушио из простог разлога што није могао упалити од влаге распаднуте шибице. Пружи је зеленку.

Смијешна креатура халапљиво узе један искривљени штапић, а остатак пажљиво стрпа некуд у дроњке на себи. Са истог мјеста извуче мали плински упаљач, припали, те жудно повуче дим.

– Ааааах! Данима нисам запалио цигарету. Хм… мало су влажне… и старе… Нормално. Знаш, тешко их је украсти, а и све мање вас пуши… Него, нисам зато ту…

Рече то између димова. А он, дим, језиво освијетљен, давао је слику која је у комбинацији са бићем које је пушило, блиједом игром његове сјенке на зидовима и високим гласом који је испуњавао простор, давало утисак неког комерцијалног филмског препјева какве бајке за велику дјецу.

О’Малигану се мало снаге вратило у тијело кад му је шећер из слаткиша почео колати организмом.

Рори се најзад сјети оног што је било најважније у животу. Живота самог.

– Хеј, мали… Kако си ушао? Хоћеш ли ми помоћи да изађем?

– Хоћу! – одговори зеленко важно. – и не зови ме „мали”!

– Добро. А зашто… А зашто ниси раније дошао?

– Та нисам луд. Ви људи нисте нормални. Да сам ти дошао док си био јачи, ударио би ме крампом. Ви људи тако рјешавате проблеме. Силом!

Мали нервозно угаси опушак цигарете о тло. Он засикће у влази, а зелена рука извади сљедећу из дроњака и запали је. Танка уста, попут прореза на зеленом платну, почеше повлачити димове из новог димљивог штапића.

– Опрости… Вјероватно си у праву – помирљиво ће Рори.

– Не бој се. Извући ћу те. – рече гадни створ. – Само да ти нешто прије тога кажем. Хоћу да то пренесеш онима горе.

– Шта год хоћеш. Само ме избави одавде.

– Добро – рече створење и повуче дим од кога цигарета догори до филтера.

Затим дубоко удахну, погледа некуд горе и стаде говорити као да прича у школи научену лекцију.

– Земља је мирно трпила док сте јој бушили и ровали по кожи, црпили крв коју ви зовете нафтом из површинских капилара, ровали по њеној кори, закопавали у њу радиоактивно смеће. Она вас воли, као и нас Гноме, као што воли јелене, птице и мраве, свашта ће отрпити да вас усрећи… Али, овај пут сте јој повриједили унутрашње органе копајући овако дубоко. Реци онима горе да се смире док се њихова и наша мајка није озбиљно наљутила и прогутала ваше градове и бетонске кошнице. Заправо, мени то и не би било мрско, кад и ми Гноми не бисмо страдали заједно с вама. Ето…!

Затим зелени створ повуче крамп с тла. Зачу се Рорију познати звук стругања челика по камену. Потом Гном на једвите јаде подиже алатку и млако је заби у зид рупе из кога испаде огромна стијена и откотрља се на сред језиве јазбине.

Човјек осјети пријатан млаз свјежег зрака на лицу. Не би се заклео да је био баш свијеж, али у успоредби с оним унутра, био је као планински вјетар.

– Овај отвор води у тунел… а тунел до површине… – видљиво уморан рече Гном.

Рори се придиже. Па опет леже и зајеца. Није имао снаге да устане.

Мали створ, опет из дроњака на себи који као да су били врећа без дна, извуче напола поједену теглицу маслаца од кикирикија.

Тужно је гледао стакленку, као да му се ужасно тешко растати с њом.

– На! – љутито рече ће мали. – Дужан си ми чоколаду и путер од кикирикија! Kад изађеш, фино то купи и остави у напуштеном копу испод брда. Било гдје. А ја ћу то већ наћи. А сад збогом. И пренеси онима горе шта сам ти рекао!

То рекавши, изгуби се у дијелу пећине гдје свјетло лампе није могло допријети.

– Али… Тркнуте!!! Или како се већ зовеш…Речи ће да сам луд и…

Било је касно. Мало биће више није било у пећини, а човјек није могао открити куда је изашао.

Алвин поједе маслац од кикирикија а затим и темељито полиза теглицу и прсте. Потом одлежа око једног сата, да прикупи снагу за пут кроз тунеле који би одморном, ситом и наспаваном човјеку био прилично лаган и трајао пар сати.

Пузао је скоро дан и по. Одмарајући се успут.

Свјетиљка на шљему му је трајала још изненађујућих двадесетак сати, а затим постала бескорисна. На крају је од њеног свјетла остала само угријана нит која се жарила на шљему напуштеном и остављеном у мрачном и уском тунелу, као опушак неугашене цигарете у самотној ноћи.

И негдје у зору, Рори се нашао на брежуљку изнад рударског насеља. Живописне кућице су се једва виђеле од магле. Чинило му се да никад у животу није видио ништа љепше.

Више се скотрљао него сишао до Даренове трговине мјешовитом робом. Власникова дебељушкаста прилика је већ била унутра.

Дебели Дарен, јер тако су га сви звали, изашао је и више га увукао него увео у радњу и посјео на неудобну столицу, извадио однекуд телефон и почео окретати бројеве. Од изненађења, једва је могао говорити. Пискутао је нешто у слушалицу апарата.

– Kако… Kако си се…

– Не питај – тихо ће Рорy. – Kако је Алва? Дјеца?

– Малишани вјеројатно спавају… А Алва већ данима моли испред рудника. Kако си успио изаћи? Kуда? Сви су пред окном…

Рори О’Малиган само одмахну руком, као да га је Дебели Даррен упитао како је синоћ искапио три пива заредом у Дезмондовом пубу.

– Дуга прича… Него, прије него што се наједем и наспавам, а тако ми Бог помогао, спаваћу данима; реци да сазову састанак управе рудника… Ух… Имам нешто рећи курвиним синовима прије него што дам отказ…!

– А што намјераваш радити?

– Не брига те…

У даљини се чуо све јачи звук сирене кола хитне помоћи. Рори се намршти, као да је замало заборавио нешто врло важно.

– Дари… Имаш ли маслац од кикирикија.

– Имам. Зашто? – Зачуђено упита продавач.

– Сачувај ми сандук… И… Имаш ли Нестле чоколаде…?

– Не… Али могу набавити, доле у граду.

– Сандук… Остави ми сандук чоколаде… и велики пакет цигарета…Платит ћу кад се пробудим.

Јадни Рори. Мора да је потпуно шенуо. Тако је мислио Дебели Дарен док су људи у бијелом пажљиво стављали већ добрано заспалог рудара на болничка носила.

Ипак, док су се кола хитне помоћи завијајући удаљавала од радничког насеља, према граду, Дебели Алвин записа у књигу набавке три ставке. Осјећао је да мора набавити ово што му је овај човјек рекао да треба. И знао је да ће рудар платити.

Јер, Рори О’Малиган је био познат по томе што је увијек уредно плаћао своје дугове.

 

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар