Да би се схватио појам индукције, довољно је разумети појам слободе и постојање света слободе – живота, који чине феномени настали из слободе, које покреће свако живо биће.
Никола Пилиповић
Моје дивљење припада Хјуму (Дејвид), једином нововековном филозофу достојном великана античке Грчке, иако је јасно да без њега не би било ни Kанта (Имануел), а потом ни целог немачког идеализма, или бар не на основи порицања слободе, коју је витез заштитник протерао из материјалног света и сместио је у метафизику заједно с Богом и бесмртношћу. Јер моје безначајно мишљење не одмерава величину мислилаца према њиховим теоријама, према плодовима њихове маште, већ према величини проблема које су покренули, а ту видим само Хјума, сви остали су категорички доказивали своје маштовите идеје и теорије – по правилу потпуно произвољне и погрешне.
Хјум је указао на проблем идеје слободе, на свет слободе – живота, иако не децидно, јер је био далеко испред свог времена, и још увек је, те су потоње генерације филозофа брижљиво утопиле искру сазнања у баруштину мрачног средњег века. Децидно постављен принцип каузалитета, Kант је „пробуђен из свог интелектуалног дремежа”, дрско игноришући свеколико искуство, искористио да укине идеју слободе, као физичког појма, и сместио је у метафизику и тиме је цео свет слободе – живота укинут. Расел (Бетранд) сасвим исправно каже да без Kанта не би било ни Хегела, а ја додајем да без Хјума не би било ни Kанта.
Други појам, којим је Хјум покренуо мисао о слободи, јесте индукција. Потпуно исправно и доследно, закључио је да је индукција непоуздана. Био је у праву, јер ни он, као и сви остали, није разликовао свет слободе – живота од света каузалитета, који је могуће сазнати само и искључиво кроз индукцију, а свет слободе – живота не подлеже индукцији јер настанак феномена из слободе не подлеже каузалитету, не подлеже никаквој правилности и понављању.
Физичари су и даље користили индукцију у трагању за законима природе, а филозофи нису имали никакву основу, после апсолутно надмоћне Kантове егзекуције слободе, а очигледно ни разлог да се баве појмом индукције, те је он таворио као логички појам: закључивање од појединачног на опште, то јест без употребног садржаја. А онда је Попер (Карл) дошао на идеју да сазнање напредује кроз претпоставке и побијања, а не кроз индукцију, и тој идеји је посветио највећи део свог научно-филозофског умовања. Тако је дошао у сукоб с већим делом филозофског и научног мнења, у бесплодним и готово смешним дискусијама, примерене разговору глувих. Јер, незнајући, ни једни ни други, за свет слободе – живота, а пошто нису на нивоу Хјума, да схвате једностраност свога става то једни с Попером на челу мисле на феномене настале из слободе, и у својим доказима позивају се на њих, игноришући каузално настале феномене, и поричу индукцију, а опоненти чине супротно: мисле на феномене настале каузално и позивају се на њих а потпуно игноришу феномене настале из слободе.
Тако је, у савременој филозофији рођен проблем индукције, као резултат незнања да постоји свет слободе – живота, и остаће неразјашњен све док филозофско и научно мнење не достигне најнижи праг знања, док не схвати да не зна основу проблема којим се бави – појам слободе. Да би се схватио појам индукције, довољно је разумети појам слободе и постојање света слободе – живота, који чине феномени настали из слободе, које покреће свако живо биће. Наравно, потребно је и елементарно знање из света каузалитета, знање да се налазимо у свету последица, чије узроке можемо знати само у изузетним случајевима, када последицу можемо приписати само једном узроку, и то се подразумева ако знамо закон промене феномена.
Значи, сво наше тумачење природе, у домену каузалитета, своди се само на налажење узрока познатој последици, што је немогућ задатак али даровити и упорни трагачи, у тренутку надахнућа из више последица уочавају заједнички узрок, и то је индукција: од појединачног закључивати опште. Наравно, закон је формулисан тек када је дефинисан његов математички израз, који научник мења, дотерује, док не достигне потпуно поклапање са искуством.
Ајнштајн (Алберт) је остао у недоумици о тензору момента – енергије за који је сматрао да је слаба страна у његовој фундаменталној формули у ОТР (општа теорија рлативности). Према томе, нема другог начина да се сазнају закони природе, а колико ће обимно бити научниково трагање, колико последица је морао да проучи, потпуно је неважно за саму идеју, можда је имао срећу и луцидност као Планк (Макс), или као Ајнштајн са СТР (специјална теорија релативности), или је изгарао не успевајући као алхемичар.
А у домену света слободе – живота, ниједан феномен се не понавља на потпуно исти начин јер његов настанак не подлеже каузалитету, већ га производи живо биће по свом разлогу и у различитим околностима. Само довољно велики број истоврсних феномена, значи статистичке вероватноће блиске јединици – које сам назвао релевантни феномени – подлеже теорији еволуције материје (ТЕМ) са апсолутном истинитошћу, али не и сваки од њих појединачно. Значи нема никакве могућности да се размишља о индукцији у свету слободе – живота, јер појединачни феномен не подлеже законитости свога настанка те не постоји ни закон, не постоји предмет трагања, па ни последице нису никада исте. То је све.
Карл Попер (LSE Library)
У негирању индукције Попер се позива на Хјума, што није исто као када је Kант негирао Хјума, и то је једна недоследност. Ни Попер, као ни Хјум, није знао за свет слободе – живота, напротив очекивао је редукцију живог бића на механизам, те је неизбежно упао у исту грешку. У својој књизи „Претпоставке и побијања”, у једном кратком пасусу, он се позива на Хјума да индукција не може бити логички оправдана, и да не може бити ваљаних логичких аргумената који би нам допустили да установимо „да ће они случајеви о којима нисмо имали никакво искуство бити налик на оне о којима смо имали искуство, чак и после посматрања честе или константне повезаности објеката ми немамо никаквог разлога да извлачимо било какав закључак у погледу било којег објекта изван оних о којима смо имали искуство”.
Али Хјум греши, а Попер се некритички позива на ту кардиналну грешку. Јер, имамо, као и сва жива бића, најважнији разлог за индукцију, то је опстанак. Биће опстаје на рачун окружења, тако што вршећи агресију остварује корист, а да би остварило агресију оно мора имати већи потенцијал од потенцијала окружења, значи мора познавати окружење, и живо и неживо, и мора знати законитости које њиме управљају, а то може само посматрајући последице. Јер, сав материјални свет је последица претходног. Те се само из последице може нешто сазнати и о узроку, то јест о законитостима које владају, а то је по дефиницији индукција, закључивање од појединачног на опште, које не може бити апсолутно истинито, али има извесну вероватноћу која може, у постојећем искуству, бити један, и тада је то закон природе.
Попер не увиђа грешку, јер мисли да је његова идеја претпоставке и побијања неки нови однос бића према окружењу, то јест не схвата да се индукција заснива на посматрању последице да би се дошло до хипотезе о закону природе, и да је то једина могућност сазнања природе. А научна теорија је дефинисана законима, то јест њено тврдо језгро чини скуп сазнатих закона који се односе на те феномене. Значи, научна теорија не произлази из индукције непосредно, већ из закона а закони произлазе из индукције, то јест теорија произлази из индукције, али посредно – јер свако сазнање се мора заснивати на искуству, на томе да нам је свет дат у последицама, да је ово стање сада последица догађаја, феномена непосредне пре њега. А то значи, да немамо избор већ морамо из последица, из појединачног, трагати за законима феномена, за општим, што је индукција по дефиницији.
Свој став о индукцији Попер, у поменутој књизи, излаже у 6 закључака, од којих, по моме мишљењу, само прва два заслужују нашу пажњу:
(1) Индукција, то јест закључивање засновано на мноштву посматрања, јесте мит. Он није ни психолошка чињеница, нити чињеница обичног живота, нити чињеница научне процедуре.
(2) Стварна научна процедура је оперисање с претпоставкама: скакање на закључке – често након само једног посматрања (као што су приметили, на пример, Хјум и Макс Борн).
Први закључак је потпуно погрешан:
Прво, дефиниција индукције је погрешна, и то двојако; индукција је закључивање од појединачног на опште – значи број посматрања је неважан, друга је ствар што је он врло често велики, чак веома велики, дефиниција је погрешна и као идеја јер када се каже да је мноштво одредница која раздваја индукцију од претпоставке, онда се мора навести и гранични број посматрања, а то је и као идеја немогуће;
Друго, нетачна је и потпуно произвољна тврдња да то није „чињеница обичног живота” , већ је супротно томе индукција једини начин којим биће сазнаје своје окружење. Исто тако индукција је неизбежна чињеница научне процедуре, она је основ, камен темељац за сазнање окружења, природе.
И други закључак је потпуно погрешан:
Прво, Попер уводи претпоставку као нешто само по себи, игноришући неспорну чињеницу да се сазнање добијено индукцијом изражава кроз претпоставку, не постоји синоним за претпоставку која произлази из индукције. Потом се претпоставка преводи у математички израз, којим се индукција проверава, не претпоставка, већ сама индукција. Друга је ствар, што се и у тражењу одговарајућег математичког израза оперише са претпоставкама;
Друго, тачно је да је број посматрања веома различит – зато се он и не може ни унети у појам индукције – али је и као идеја немогуће да се „скочи на закључак” после само једног посматрања, јер се из само једног посматрања не може закључити чак ни да ли је то каузално настали феномен, нити је могуће апстраховати споредне, реметилачке утицаје. А Попер каже да се то често дешава. Истина је да је потребно много посматрања, много труда и нарочито много интуиције и знања, и зато је слава тих генија потпуно заслужена.
Најзад смо дошли до разлога који мотивише Попера да негира идеју индукције. То је идеја његовог проналаска – претпоставке и побијања – цитираћу карактеристичне реченице из исте књиге – стр 107: „Једно питање, које би могло да се постави, гласи: Како ми стварно скачемо од опсервационог става на теорију. … Питање које смо имали на уму, сада се то појављује, било је: Kако скачемо од опсервационог става на добру теорију? Одговор на то гласи: прво скачемо на било какву теорију, а онда је проверавамо да ли је добра или не…”
Прво, морам да подсетим читаоца да се индукцијом, односно посматрањем не може оформити теорија већ само закон, али то је ситница према заиста комичној идеји скакања на било какву теорију. То је апсолутно неодржива идеја јер таквих „било каквих теорија” има бесконачно много, те да сви људи непрекидно стварају „било какве теорије” не би никада погодили ону праву. Попер је био присиљен на ову кључну грешку, јер претпоставка произлази из индукције коју он одбацује, те његова претпоставка нема никакву основу, она је заиста „било каква”. Значи Поперов „проналазак” се састоји у томе да сазнање природе, као низ поступака кроз које се од посматрања стиже до теорије не почиње од индукције којом се значајно сужава домен могућег решења, већ се одмах, често чак и на основу само једног опажаја, приступа нагађању – претпоставци могуће теорије.
У процесу који садржи 4 поступка у формирању 4 појма – индукција, хипотеза, закон и теорија, он избацује два: индукцију и закон. Вероватноћа таквог поготка је равна нули, и ја сам чврсто убеђен да не постоји ниједан такав пример. У процесу обликовања идеје – претпоставке, треба разликовати, почетак промишљања од тренутка надахнућа када геније сазнаје решење, јер је то период приљежног посматрања, лутања и промишљања; то је период правих порођајних мука, који је крунисан еуфоријом што далеко превазилази и сваку соматску и сваку интелектуалну сензацију, еуфоријом коју познаје само срећни стваралац – проналазач.
