Нови молекуларни сат, прилагођен тим спознајама, показао се тачним у процени споријег или бржег биолошког старења и ризика од смртности. На узорцима људске крви проценио је ризик од смртности једнако успешно као најбољи постојећи епигенетски сатови.
Научници су смисли нови биолошки сат утемељен на активностима гена који прецизно процењује биолошко доба и ризик од смртности и открива показатеље кроничних болести. Иако не може тачно предвидети када ће неко умрети, показао се врло успешним у процјени у којој се фази животног века особа или животиња налази, пише Science Alert. Према истраживачком тиму, алгоритам заснован на биомаркерима биће користан за анализу стопе биолошког старења код различитих врста, укључујући људе, и за разумевање када се старење убрзава или успорава.
Досадашњи поступци за процену биолошког старења, такозвани епигенетски сатови, прате хемијске ознаке на ДНK које се гомилају с годинама, али нису увек поуздане. Нови сат је транскриптомски, што значи да анализира молекуле РНK који преносе генетска упутства за стварање протеина. Тиме се утврђује који су гени активни, а који неактивни, а будући да се та активност с годинама мења подаци могу користити као показатељ старења.
Једна од кључних иновација истраживања била је чињеница да су истраживачи прикупили велики скуп података за четири врсте – мишеве, пацове, макакије и људе – и упоредили процесе старења међу животињама и различитим деловима тела. „Старење и спољашњи утицаји делују на здравље и смртност, но темељни молекуларни механизми тих процеса остају нејасни”, наводе у својем научном раду. „Осмислили смо транскриптомске сатове за хронолошко доба и ризик од смртности за више врста и ткива на темељу више од 11.000 узорака четири групе сисара. Тиме смо одговорили на потребу за биомаркерима старења који се могу применити на различите органе и врсте, а истовремено одражавају здравствено стање.”
Шта гени откривају? Научници су утврдили да су гени повезани са здравом деобом ћелија и зацељивањем рана знак споријег молекуларног старења. С друге стране, гени повезани са сћелијаком смрћу и упалама показатељи су бржег старења и старијег биолошког доба. Нови молекуларни сат, прилагођен тим спознајама, показао се тачним у процени споријег или бржег биолошког старења и ризика од смртности. На узорцима људске крви проценио је ризик од смртности једнако успешно као најбољи постојећи епигенетски сатови.
Штавише, препознао је познате чиниоце који придоносе старењу, попут хроничних болести, у животињским моделима и узорцима ткива оболелих људи. Научнике је изненадила чињеница да су генетски показатељи старења били врло слични код све четири посматране врсте. Та доследност се показала и у различитим врстама ћелија, укључујући мишићне и крвне. „Исти гени повезани су са старењем, примерице, у јетри и срцу пацова и човека”, рекао је за Scientific American главни аутор студије биоинформатичар Александар Тишковски с Медицинског факултета Харвард. „Иако ћелије имају потпуно различите функције и порекло, ипак деле исте биомаркере повезане са старењем.”
Та заједничка обележја сугеришу да би ови биомаркери могли бити стварни белези старења, иако још није јасно доприносе ли самом процесу старења. „Одавно је познато да се с годинама повећава активност гена који штите од ћелијског стреса и реагују на њега, што упућује на прилагођавање, а не на узрочне покретаче”, написао је у коментару студије молекуларни биолог Жоао Педро де Магаљаеш са Универзитета у Бирмингему. „Стога је неизвесно покрећу ли транскриптомски показатељи старење, произлазе ли из њега или представљају компензационе механизме.”
Иако на већину процеса старења не можемо утицати, неки чиниоци, попут исхране, болести или загађења, могу убрзати или успорити људске биолошке сатове. Нови аналитички поступак могао би бити користан управо за тестирање учинка различитих интервенција. Помоћу њега би се пратило како промене у начину живота или лекови делују на биолошко старење, и то без потребе за дуготрајним клиничким испитивањима. Ипак, важно је напоменути да је то и даље помагало за процену које у многим случајевима не би заменило класична тестирања, већ би служило за рана превиђања.
Пред научницима је много посла на усавршавању ове технике, укључујући будућа тестирања на разноликим људским популацијама и прецизније дефинисање мерења старења. Упркос томе, чини се да би ово могао бити још један важан алат у истраживању старења. Истраживачи сматрају да су открили заједничке обрасце биолошког старења код различитих врста и ткива. „Поменута студија открива очуване обрасце и модуларну архитектуру регулације смртности, пружајући оквир за квантификовање и циљано деловање на старење ћелијских подстистема код различитих врста и ткива”, закључују истраживачи у научном раду објављеном у часопису Naturе.
(АI илустрација)
(Индекс)
