Шта је то пермафрост, шта се у њему крије и због чега је његово топљење тачка са које нема повратка?
Један од највећих непријатеља климатског система међу гасовима, угљеник, не представља опасност само када се ослобађа у индустријским, привредним и другим непосредним људским активностима. Уз човекову асистенцију може се ослободити и из природних извора и то у огромним количинама што би довело до достизања тачке преокрета, односно до промене после које нема повратка на старо. Из оваквих тачака се не може вратити чак ни када се уклони узрочник промене, а једна од њих је топљење пермафроста, пише Kлима101.
О гасовима са ефектом стаклене баште заробљеним у пермафросту се често говори као о климатској бомби која откуцава, зато хајде да мало истражимо о чему се ту ради и да ли је овакав надимак оправдан.
Шта је то пермафрост?
Дослован превод ове речи енглеског порекла је трајни мраз, а њом се дефинише замрзнуто тло које се на температури испод нуле налази најмање две године без прекида. С друге стране, овакво стање може трајати знатно дуже па и неколико хиљада година. Пермафрост је, пре свега ,карактеристичан за делове копна око Северног пола, посебно за Сибир, Аљаску и северну Kанаду, али га има и на подручјима изузетно велике надморске висине као што је Тибет. Процењује се да се чак једна четвртина копнене површине на северној хемисфери налази под пермафростом.
Дебљина пермафроста није свуда иста. Она може износити мање од једног метра, али може ићи и до неколико километара. Углавном се састоји од више слојева, а површински који се, прецизније говорећи, налази изнад самог пермафроста, назива се и активни слој. За њега је карактеристично да се сваког лета отапа, а затим зими поново замрзне.
Шта се у њему крије?
Залеђени делови земље, песка и камења понашају се као замрзивач који чува бројне остатке биљака и животиња залеђеним не дозвољавајући им да се распадну и више хиљада година. Тако је на пример крајем фебруара објављено је да је у Сибиру у пермафросту пронађена птица стара 46.000 година која захваљујући залеђеном тлу изгледа као да је тек угинула.
Овај пример најбоље илуструје у каквом стању се налази велики број остатака разчичитих организама који су се у пермафросту таложили вековима, па чак и миленијумима, што значи да су у њему замрзнуте и велике количине органске материје.
Зашто спречити одмрзавање?
Kако глобална температура расте, пермафрост је већ почео постепено да се топи, али у будућности би топљење могло да поприми веће размере. На срећу ствари су још увек у нашим рукама и ако се брзина загревања смањи у наредним годинама, топљење пермафроста ће се такође успорити.
Важно је да у овоме будемо успешни пошто, када би нестало овог заштитног слоја, за који се метафорично може рећи да има улогу замрзивача, велике количине органске материје би се нашле у сасвим другачијим условима и открављени организми би почели да се распадају. Ови процеси би ослободили испуштања велике количине метана и још опаснијег угљеника у атмосферу.
Према неким проценама, количина угљеника који се тренутно налази у смрзнутом тлу мери се милијардама тона и дупло је већа од његове количине у атмосфери, а три пута већа од оне коју су људи од почетка индустријализације ослободили. Топљење пермафроста би знатно изменило слику наше атмосфере, а угљеник који би се ослободио у њој би и остао. Тренутно је тешко замислити да би се ситуација могла касније поправити, па је зато разумније спречити овај сценарио. Осим тога, треба имати у виду да температура на Арктику расте дупло брже од глобалног просека и да се пермафрост на многим локацијама већ топи.
Друге последице
Разграђивање организама је сасвим јасан знак да су се појавили микроби одговорни за ове процесе, а одмрзавање пермафроста могу се ослободити и древни микроорганизми и изазвати здравствене проблеме код људи и животиња. Осим тога, насеља на крајењем северу могла би да претрпе штету од одмрзавања тла на коме су подигнута.
Чак и да се тло не одмрзне у потпуности, већ да се само отопи лед који чини око 80 одсто пермафроста, дошло би до урушавања земљишта и јавиле би се водене површине налик на мала језера испуњена отопљеним ледом, а ови нови влажни услови довели би до додатног ослобађања метана. Са друге стране, за ослобађање угљен-диоксида су потребни нешто сувљи услови.
Иако можемо закључити да се из пермафроста не могу ођедном ослободити огромне количине угљеника које ће у јако кратком периоду променити стање на нашој планети, укупан потенцијал за загревање који лежи испод трајног леда јесте нешто о чему морамо водити рачуна.
Детаљне процене дистрибуције леда у будућности и најугроженијих области по питању топљења пермафроста истраживачима тек предстоје, тек након што сва истраживања буду урађена знаћемо како најбоље да спречимо достизање ове тачке перокрета. Осим тога, важно је израчунати и колико би угљеника могле да преузму биљке које могу да расту у топлијим условима на Арктику. Још није познато колико би угљеника биљке искористиле и да ли је то довољно да се успостави равнотежа.
(Извор Национална географија)
