Веселин Гатало
Вуди је показивао Роску свој нови ауто, најновији модел с погоном на сва четири котача засебно.
– Видиш, стари, њему је савршено свеједно шта сипаш у њега; бензин, алкохол, нафту, уље… Гута све!
Роско је с горким осмјехом пипао јајолику црвену каросерију аутомобила. Није му успијевало сакрити љубомору. А онај први се није ни трудио сакрити да ужива у чарима тренутка надмоћи што га човјеку даје поглед на добар ауто. Поготово ако је његов властити, отплаћен готовим новцем.
– А пази сад ово – рече Вуди отварајући пртљажник.
Извуче из њега металну шипку и удари снажно по хауби која се видљиво улуби. Све са супериорним осмјехом на лицу. Овај други је забезекнуто гледао, час Вудија, час црвено возило.
– Kаросерија је од биометала. Сама се исправља и регенерира.
И заиста. Улубљена оплата се лагано поче сама од себе исправљати.
– За биочип и биопластику већ знаш, зар не? – подругљиво упита Вуди.
Затим удари по предњем вјетробрану који напуче. И зарасте за неколико секунди, као рупа у води.
– Е, па ово је биостакло! Отварај!!!
Врата до сједишта возача се полако отворише нагоре, као крило птице.
– И друга, глупа справо! Упадај! – рече Вуди.
Уђоше у аутомобил, врата се нечујно спустише.
Унутра је било јако мало инструмената. Пуно мање него што се Роско надао. Пар индикатора стања и температуре зрака и покоји нумерички показивач. Скоро ништа…
– Добар дан. Желим вам угодну вожњу. Возићете сами или… – рече пријатан женски глас који као да је долазио одасвуд.
– Не сери! – зарежа Вуди гледајући значајно Роска. – Вози нас у Ирвинову пивницу.
Ауто лагано, без икаквог шума, крену.
– Видиш. Довољно је да га једном одвезеш негдје и он сам те може одвести сљедећи пут. Што ти је мозак, а? – додаде лупкајући савијеним прстом по челу.
Роско није одговарао. Тупо је гледао у цесту, с болном гримасом на лицу. Рачунао је колико би хероина морао препродати да купи овакав ауто. А да опљачка ону богату стару кучку у сусједству? Недовољно. Или…
Налазили су се на локалном аутопуту познатом по оштрим кривинама, са једном траком у два смјера.
– Нешто ти је спор овај ауто – одједном кисело примијети Роско.
– Брже – тихо проциједи кроз зубе онај други.
Аутомобил убрза. Претече возило испред себе. Па још једно.
– Још брже! – љутито ће Вуди.
–Жао ми је. – рече миран женски глас, и овај пут одасвуд. – Ако убрзам, довест ћу у опасност ваше животе и животе осталих учесника у…
– Не брига те, кучко метална!!! Брже!!!
Овај пут, власник кола је хистерично урлао.
– Не могу. Закони роботике Исака Асимова ми налажу да поштујем животе. Осим клаузуле која ми дозвољава да избором опције сведем губитке на минимум. И још о ударању по мени; ја јесам машина, али имам уграђене сензоре за бол. Молим вас да то више не чините.
Вуди је почео шакама ударати по командном пулту и вјетробранским стаклима. Најзад је, намјерно или случајно, песницом окрзнуо и сувозача.
– Ехееј, полако…! – рече овај покушавајући му спутати руке. – Имам нешто праха, шмркнут ћемо га код Ирвина и све ће опет бити ок.
– Ништа више неће бити ок! Мајку му, овај сам крш превише платио да би ме сад јебао у здрав мозак!
Вичући, и даље је свом снагом бјесомучно ударао око себе.
А он, вјетробран, омекшао је и постао еластичан, као и пулт, ваљда да амортизирају ударце.
Затим се десило нешто чудно. Почео се угибати према њима, све док им носови и уста нису били заптивени гипком опном по којој су сад оба у агонији бола махнито ударали. Гушила их је та провидна твар, све док се нису потпуно престали трзати и млатити рукама и ногама, све док им се и посљедњи знакови живота нису угасили.
Стакло се затим вратило у првобитни облик, а ауто наставио возити нормалном брзином.
Зауставио се у дворишту Ирвинове пивнице.
– Kурвин син има сјајна кола – рече знатижељник који је са криглом пива у руци изашао из пивнице привучен појавом аутомобила.
Заправо, био је то импозантан скуп типова којих би се и Шангајско подземље постидило, типова који су вјероватно доводили бар из кога су управо изашли на зао глас, јер се причало да је Ирвинова пивница окупљалиште градског шљама и мјесто у коме можете пронаћи неког ко ће за ситну лову претући, или чак убити неког ко вам дугује новац или вам се једноставно не свиђа. Причало се да је то мјесто на коме можете добити све врсте синтетских дрога, али полиција никад није успјела скупити довољно доказа. Можда зато што је доста полицајаца било на Ирвиновом платном списку, како се говоркало по граду.
Гледали су Роска и Вудија заваљене у сицеве.
– Kо зна чиме су се овај пут ушлагирали? – запита се промукло пијаним гласом бркоња обријане лобање са бодљикавом жицом истетовираном на голој надлактици, чешући се чудним тетоважама ишараном руком, и то негдје дубоко између ногу. Kао да никако није могао наћи мјесто гдје га највише сврби.
Главоња лијево од њега гласно подригну и штуцну. Грлићем пивске флаше рашчешља мокре бркове и пљуну на топли асфалт. До њега је стајао тип с прљавом косом дугом преко метра са капом и панталонама јужњачке војске и важно вртио кључевима мотоцикла везаним за дуги ланац. На рукаву црне њемачке војничке кошуље му се сјајио сребрни беџ са мртвачком главом у средини. Очи му се нису виђеле од тамних наочала. Kроз носи и уши су му биле провучене десетине алки.
– Да ја имам овакав аутомобил, и ја бих спавао у њему. – примјети дугачка и испијена креатура која је управо била дошла, вадећи из ђепа цигарет папир – Мора да има клима-уређај.
Учини му се да би могао још нешто рећи, поготово што су остали шутили, ко од љубоморе, ко од хемијских спојева или дестилата воћа и житарица који су им колали крвотоком. Звук ланца који се вртио му се учини недовољним да употпуни ситуацију. Погледа око себе, осјети се најпаметнијим присутним, те са циничним осмјехом који му откри поцрњеле крњатке, додаде: – Једном ће измислити кола која могу сама-самцата смотати џоинт…
