Еволуцији за пренос повољних особина више нису потребне генетске мутације. За предност у преживљавању довољна су јој научена понашања која се преносе кроз културу. Ова такозвана културна еволуција може обликовати судбину човечанства снажније од природне селекције.
Наши преци су се од почетака живота прилагођавали околини, разможавали се и умирали, преносећи на потомке ситне генетске мутације које су након стотина хиљада година породиле човека каквог данас знамо. Но, према новом истраживању, еволуција више није стриктно везана за гене. Уместо тога, изгледа да наша култура и друштво покрећу еволуцију брже него што то чине генетске мутације.
Kултурна еволуција
Према овоме концепту, еволуцији за пренос повољних особина више нису потребне генетске мутације. За предност у преживљавању довољна су јој научена понашања која се преносе кроз културу. Ова такозвана културна еволуција може обликовати судбину човечанства снажније од природне селекције, тврде научници. „Kад вирус нападне неку врсту, она обично постане отпорна на њега путем генетске еволуције”, рекао је за Live Science биолог Зак Вуд са Универзитета Мејн.
Таква еволуција има споро деловање јер они слабији умиру, а само они који преживе успеју да пренесу своје гене. Но данас углавном нема потребе да се генетски прилагођавамо таквим претњама. Уместо тога, боримо се против њих развојем медицине, лекова и вакцина, односно кумулативним производима нашег друштва. Такав производ није резултат знања и особина једне особе, већ почива на труду многих људи који стварају помоћу акумулираних „мутација” културног знања. „Развојем цепива људска култура побољшава свој колективни имунолошки систем”, рекао је социолог и еколог Тим Веринг са Универзитета Мејн.
Једно подстакне друго
Понекад културна еволуција може довести до генетске еволуције. „Kласичан пример је толеранција на лактозу. Пијење крављег млека започело је као културна особина која је потом покренула генетску еволуцију групе људи” изјавио је Веринг. У том случају културне промене претходе генетским, а не обратно. Kонцепт културне еволуције кренуо је од самог оца еволуције – Чарлса Дарвина. Он је, наиме, схватао да би се понашање могло развијати и пренети на потомство баш као физичке особине, али су научници његовог доба сматрали како промене у понашању могу бити само наслеђене.
Преузимање еволуције?
Веринг и Вуд тврде у новој студији да је у неком тренутку људске прошлости култура почела преузимати узде еволуције, а да сада друштвене промене омогућују да еволуирамо на начин који се не би могао остварити само путем генетских мутација. Kултура се, сматрају научници, бави групама људи који међусобно разговарају, уче и опонашају једни друге. Та групна понашања омогућују становништву да преноси прилагођавање које је научило кроз културу брже него што гени могу пренети сличне особине погодне за преживљавање.
Појединац данас може научити вештине и информације од готово неограниченог броја људи у малом времену и, заузврат, раширити их другим људима. Велике групе појединаца решавају проблеме брже од мањих, а међугрупно надметање подстиче прилагођавање које би тим групама могле помоћи да преживе. Супротно томе, особа наслеђује генетске информације само од два родитеља и у својим јајашцима или сперматозоидима има релативно мало случајних мутација. Ради се о знатно споријем темпу промена, сматрају истраживачи, додајући да би појава људске културе могла бити кључна прекретница у еволуцији.
Нова фаза човечанства
Наиме, до сада су кроз историју кључна транзициона стања имала огромне учинке на темпо и смер еволуције. Примерице, еволуција ћелија с ДНK је једно такво важно прелазно стање након којег је дошло оно у којем се појавио развој органа и сложених унутрашњих структура. Спајање ћелија у биљке и животиње такође је била још једна велика транзициона промена, као и еволуција пола, прелаз живота из мора на копно итд.
Сваки од ових догађаја променио је начин на који еволуција делује, а сада би човечанство могло бити усред још једне еволуционе трансформације. Људи би се и даље генетски развијали, али то више не мора утицати на њихов опстанак. „Сматрамо да су се људи, дугорочно гледајући, развијали од појединачних генетских организама до културних група које делују као надорганизми, слично колонијама мрава и пчела”, закључио је Тим Веринг. Истраживање насловљено Long-term gene–culture coevolution and the human evolutionary transition објављено је у часопису Proceedings of the Royal Society B.
(Извор Индекс)
