Веселин Гатало
Kварт је био миран. Тако да је Болдер могао чути властите мисли док је укуцавао приче за своју нову књигу, само је писаћа машина одзвањала слова у његовој глави као да велики бубањ незграпно додаје своју буку тихом оркестру.
Уствари, његов кварт и није био тако миран. У њему, вјероватно близу његове мале куће, живјела је она, Лудакиња, увек поцијепана и непочешљана. Често се, без видног разлога, свађала с пролазницима, некад чак бацала камење на непознате људе и жене.
Нико није знао од чега заправо живи.
Чак ју је и полиција избјегавала. Често су говорили да у њој има нешто демонско.
Али, Болдеру се свиђала. Ником то није хтео признати, али му се јако допадала. Замишљао ју је у лепој хаљини, нашминкану, у ципелама с високом штиклом, с модерном фризуром. Увијек лепу и уредну ју је замишљао.
А она никад није викала, чак ни нешто ружно рекла Болдеру. Чак му се чинило да се осмехује док он пролази с рукама пуним папира и различитим чарапама обученим усред размишљања о новој причи.
Она би му падала на памет кад би га лукави агенти издавачких кућа преварили, као и обично, за гомилу пара – те зарадили мало богатство преко његових леђа и писаче машине; и тада би мислио на њу. И никад му није било јасно зашто га је помисао на њу смиривала и чинила сретним. Али се препуштао томе, као некој безопасној дроги која га уздиже изнад јала који му иначе не би дао да пише.
Желио јој је прићи, али је већ годинама био ван штоса. Скоро деценију није био пришао дјевојци, још откад га је Хелге оставила с гомилом неплаћених рачуна и збрисала с неким филмашем.
Питао се понекад шта би други рекли кад би га видјели с њом. А онда би се сетио да заправо и нема правих пријатеља и да је већ прекинуо и најповршније односе са својима.
Једног дана, док је издавачу под мишком носио свежањ рукописа, док је ходао унапријед помирен да ће га опет израдити за лову, пришла му је… и почела говорити гласом који се Болдеру чинио као цвркут птице која пјева у напуклом стакленом звону.
– Здраво Болдере. Ја се зовем Ингрид. Чекала сам да ми приђеш, али изгледа да ћу морати сама…
Упитао се откуд му зна име, заборавивши да се упита зашто му је пришла.
– Сазнаћеш откуд ти знам име. Сад ме слушај. Вољела бих поћи с тобом . Помоћи ћу ти да те не превеслају за хонорар.
Болдер је хтео нешто рећи, али се, као и обично, постиди и неодлучно загризе доњу усну.
– Да, наравно. Хоћу, пристајем да ми купиш одјећу. Не брини, знам ја да будем добра, нећу те срамотити. Да, свиђаш ми се. Јако ми се свиђаш.
Одговарала је и на она питања која јој је хтео поставити, али која јој, усред свима му познате стидљивости, ни у сну не би поставио.
– Ти… Ти читаш мисли!?
– Да – рече Ингрид. – Ја читам мисли. Сад ти је јасно зашто сам викала за људима и гађала их камењем. Појма немаш како су ужасни. Али ти си добар. Ти си скроз добар. Појма немаш колико си добар. Ти никад не мислиш лоше, већ те дуго посматрам. Идемо ли!?
Не сачекавши одговор, узе га под руку и поведе. Настави цвркутати.
– Твој проблем је, дакле, што никад не знаш колико је издавачка кућа спремна понудити, а немаш пара за агента. Заправо, није ти баш најјасније шта је то, агент. Понуде ти неку симболику, ти је прихватиш јер се бојиш да ћеш остати и без тога. Е, одсад ја идем с тобом да ти дам савјет, јер ћу увијек знати шта заиста мисле. Бићеш богат као што си већ одавно и требао бити. Прочитала сам све твоје приче, онако, док си пролазио и мислио о њима.
Није престајала говорити.
– …А вечерас идемо код тебе, скуваћу ти шпагете са француским умаком. Покупила сам рецепт од оног познатог француског кувара, Лежена, једном је прошао овуда и ја сам снимила…
Одједном прекиде цвркутање, стаде, ухвати га за руке, на шта овај задрхти као протресен струјом. А она усмери смарагдне зенице равно у Болдерове очи. Овај тек сад примјети да Ингрид има јамице на образима кад се насмијеши. Опет се зачу глас. И опет њен, глас птице у напуклом стакленом звону.
– Да, удаћу се за тебе.
Болдер поцрвени. Kао онда кад су га као клинца ухватили како краде чоколаду у самопослузи.
Она се насмија, очима зелено, уснама црвено. Насмија се са обје јамице на образима и рече:
– Не… Па већ сам ти рекла да ћу се удати за тебе. А то што мислиш, у ствари и није ништа лоше.
Углавном, Болдера више нико никад није преварио за хонорар.
