Зашто је овај гас, а не угљен-диоксид, био „главна звезда” на самиту у Глазгову?
Међу најзначајнијим догађајима 26. конференције Уједињених нација о климатским променама у Глазгову (COP26) је постизање договора којим се више од 100 земаља обавезало да ће смањити глобалну емисију метана, гаса са снажним ефектом стаклене баште. Државе потписнице овог споразума су се договориле да ће уложити напоре како би умањиле емисије метана за 30 процената до 2030. у односу на нивое забележене до 2020, пише Kлима101.
Поред САД и ЕУ, које су прве покренуле идеју, међу потпиницима су Бразил, Пакистан, Индонезија и Аргентина чије су емисије метана у самом светском врху. Међутим Kина, Русија и Индија које су међу пет највећих емитера још нису потписале споразум. Пре шест година у Паризу међународна заједница се договорила о заједничким циљевима да се пораст глобалне просечне температуре задржи испод 2 °C (Целзијусова степена), а да се стреми заустављању на граници од 1,5 °C. Недавни извештај Уједињених нација наводи да су протеклих пет година биле најтоплије забележене још од 1850. што показује да је неопходно уложити додатне напоре како би се климатске промене задржале у циљаном опсегу.
Метан, који је петоатомски молекул, због своје сложеније хемисјке структуре током периода од двадесет година може да задржи чак 84 пута већу количину топлоте него угљен-диоксид, који је троатомски.
Претходне међународне конференције о климатским променама су се фокусирале на емисију угљен-диоксида, главног носиоца глобалног пораста просечне температуре од 1,1°C. Међутим, научна заједница последњих година све чешће указује на значајну улогу атмосферског метана који се у атмосферу једним делом ослобађа природним процесима, а већим делом због људских активности. Уколико би се утицало да се антропогени допринос метана смањи, истраживања показују да би то могао бити пресудан корак у броби против климатских промена.
Спровођење новог споразума би умањило раст просечне глобалне температуре за око 0,2 °C до 2050. Ако би се тренутно зацртани циљ од 30% смањења емисије метана у будућности повећао на 50% могао би се спречити раст температуре од 0,3 °C већ до 2040. односно 0,5 °C до 2100. године, према наводима Међународног панела за климатске промене (IPPC). Уколико би се утицало да се антропогени допринос метана смањи, истраживања показују да би то могао бити пресудан корак у броби против климатских промена.
Главни изазов овом задатку предствљају финансије које би државе морале да издвоје за реализацију неопходних мера, али калкулације говоре да глобални бенефит превазилази укупне трошкове. Истраживање Уједињених нација показује различите тренутне и дугорочне добити од смањења емисије метана, не само за климатске промене, већ и за пољопривреду, очување животне средине и људско здравље. Процењено је да би годишња уштеда на глобалном нивоу износила око 470 милијарди долара.
Од почетка индустријског доба концентрације метана у атмосфери су се готово удвостручиле, а за овако драстичан пораст одговоран је човек. Према извештају Глобалне иницијативе за метан, атмосферског метана има готово двеста пута мање од угљен-диоксида, али његов допринос у укупном порасту глобалне температуре од прединдустријског доба се процењује на једну четвртину, док се половина приписује угљен-диоксиду.
Да би се у потпуности разумеле разлике ова два гаса са ефектом стаклене баште мора се заћи у неке основне физичке и хемијске одлике атмосфере. Kада сунчева светлост доспе до Земље један део светлосне енергије апсорбују океани и копно, а део се рефлектује назад у свемир. Заробљена енергија са површине се постепено емитује у виду инфрацрвених таласа, које ми можемо да осетимо као топлоту. Ови таласи би неометано напустили атмосферу и наставили пут свемира да није молекула попут угљен-диоксида и метана, који део ових таласа апсорбују у себе, и на тај начин привремено задржавају топлоту у атмосфери.
Метан, који је петоатомски молекул, због своје сложеније хемисјке структуре током периода од двадесет година може да задржи чак 84 пута већу количину топлоте него угљен-диоксид, који је троатомски. Међутим због исте хемијске сложености метан крије слабост која се у овом случају може преокренути у нашу корист. Kључ решења лежи у брзини његовог декомпоновања – за разлику од угљен-диоксида који једном емитован у атмосферу може да се задржи између 300 и 1.000 година метан се разложи за свега једну деценију. Због те разлике, уколико се успори емисија овог потентног гаса са ефектом стаклене баште, купује се више времена за његову разградњу, чиме би се његова количина кроз само пар година смањила, а тиме и укупни ефекат који има на глобално загревање.
Међународна агенције за енергетику процењује да антропогени удео чини око 60% укупних емисија. Узгој крава и пиринчана поља су водећи извори ових емисија. Након пољопривреде и сточарства следећи највећи емитери су гасна и нафтна индустрија, док нешто мањи удео долази од депонија и канализације.
Хипотетички, ако бисмо данас у потпуности зауставили емисију метана његова концентрација би врло брзо почела да се смањује до нивоа који одговара тренутној природној равнотежи извора и понора. Супротно томе, угљен-диоксид емитован током наших живота, без обзира на мере умањивања емисије остаће да прави проблем генерацијама у будућности. Уколико се успори емисија овог потентног гаса (метан) са ефектом стаклене баште купује се више времена за његову разградњу, чиме би се његова количина кроз само пар година смањила, а тиме и укупни ефекат који има на глобално загревање.
Међународна агенције за енергетику процењује да антропогени удео чини око 60% укупних емисија. Узгој крава и пиринчана поља су водећи извори ових емисија. Након пољопривреде и сточарства следећи највећи емитери су гасна и нафтна индустрија, док нешто мањи удео долази од депонија и канализације. За природне емисије метана најзаслужније су мочваре, док знатно мањи удео имају вулкани, шумски пожари и други природни процеси.
Да би са сигурношћу одредили највеће емитере гасова са ефектом стаклене баште користи се неколико сателита специјализованих за мерење њихових атмосферских концентрација. Они детектују промене уз помоћ спектрометра, уређаја који упоређује светлост са Сунца са оном која се рефлектује са Земљине површине. Молекули метана апсорбују одређене таласне дужине као што је инфрацрвено зрачење, па се места са високим концентрацијама овог гаса лако уочавају у сателитским анализама.
Тако је ове године 4. јуна помоћу сателита примећено цурење гаса на руском гасоводу ка западној Европи. Утицај који измерене количине гаса ослобођене том приликом имају на раст просечне глобалне темепратуре могу се поредити са ефектом који направи 8.000 аутомобила у току једне године. Применом сателитске технологије у последње време је откривен велики број цурења метана из гасовода и нафтних рафинерија, чиме је додатно осветљена важност овог проблема.
Добра вест је да данас располажемо технологијом која би могла да спречи већину ових емисија. Истраживања спроведена од стране Уједињених нација процењују да би се у индустрији нафте и гаса око 80% превентивних мера могло имплементирати без трошкова, док би чак неке донеле и уштеду. Истраживања рађена у Kини, која је један од највећих произвођача пиринча, су показала да би се емисија метана могла преопловити исушивањем пиринчаних поља током сезоне раста. Овај процес такође повећава принос и штеди воду. Једно друго истраживање из Индије развило је нове сорте пиринча које могу да опстају у сушним пољима. Смањивање емисија из сектора сточарства предстваља већи изазов, али истраживања већ дају нека потенцијална решења. Добар пример је употреба посебних адитива која би помогла кравама да производе мање метана.
(Извор Национална географија)
