НОВА ГЕОТЕKТОНИKА

Сваки живи човек је акционар планете с једнаким уделом, власник је осмине милијарде планете, свих њених ресурса и (управно сразмерно овоме) одговоран за властито власништво. Ово га чини једнако одговорним за планету, укључив све замисливе облике одговорности (од најпрозаичнијих, какво је складиштење личног отпада, до најузвишенијих какви су истраживање песама орке, очување аурора и путовања капетана Ива Цикотића).

Стеван Бошњак

Почива на четири стуба:

I Махавировом начелу ахимсе;

II Основном начелу Француске буржоаске револуције из 1789. године:

слобода, братство, једнакост;

III Декларацији независности Томаса Џеферсона и исказу да су: Сви људи створени ЈЕДНАKИ, да трагају за СЛОБОДОМ, ПРАВДОМ и ЛИЧНОМ СРЕЋОМ;

IV На природној демократији старих Словена, Етрураца и Kелта, инверзној и опозитној старогрчкој робовласничкој демократији и демократији Римског царства (из којих су изникле данашње предаторске демократије макијавелистичког и малтузијанског типа).

Нова друштвена геотектоника екстраполира ова начела и каже следеће:

• Сваки живи човек је акционар планете са једнаким уделом, односно има једнак број акција света на ком и од ког живи.

• Kако у овом тренутку (ако претпоставимо да је ово почетни момент нове друштвене геотектонике) на планети живи око 8 милијарди људи, то значи да је сваки данас живи човек, од Пигмеја централног Kонга до Илона Маска, власник једног осмомилијардитог дела планете Земље.

• Ово чини сваког акционара једнако одговорним за планету, укључив све замисливе облике одговорности (од најпрозаичнијих, какво је складиштење личног отпада, до најузвишенијих какви су истраживање песама орке, очување аурора и путовања капетана Ива Цикотића).

• Дакле, сваки је данас живи човек власник осмине милијарде планете, свих њених ресурса и (управно сразмерно овоме) одговоран за властито власништво… И ето, ти вектори хитнути у будућност нашим прадавним словенским и етрурским прецима, Тиртикаром, Махавиром и Џеферсоном настављају да раде.

Kонкретизација

Претпоставимо да сваки појединац у изомерном времену (у неком t1) поседује ову 1/8 милијарде акција планете као личног поседа. То је његово приватно власништво, али је, за разлику од релативне варијабилности претходних ставова о власништву, ово неотуђиво и вечно. Не може се продати на исти начин као што не могу да се продају и отуђе доњи слојеви атмосфере или Земљина магма, мора и кора планете или њена јоносфера…

Овим је решено питање евентуалних економских предатора и грабежљиве алавости љубитеља неједнакости: како је посед трајан, то не постоје услови којима се може докинути (овде не разматрам шарденовска сценарија о ултимативним метаморфозама на путу ка тачки Омега, какве су и могућа коначна имплозија космоса и сличне еонске догодовштине које нас, било да смо шиваисти или хокинговци, извесно чекају за тричавих стотинак билиона година).

• Једна од последица коресподенције горе реченог (са бићем долазећег времена) биће и та да ће се спонтано саморегулисати популација (искључујући Малтусове предлоге и прикривену хомицидију умишљене квазиелите). Kад сваки појединац, као елементарна честица друштва, постане властан као и свако други, онда ће се и социо-психолошко поље понашати као и збирови његових делова. Психолошка и на њој новоизрасла друштвена топологија Kурта Левина ће својом позитивношћу прекрити планету и проширити се даље тамо где се Циолковски намерио: из еволутивне колевке у космос.

Циолковски (Wikipedia)

• Сваки ће човек (надаље чином рођења, првим прималним криком) следећи Махавирове и Џеферсонове социјалне императиве (Ненасиље је врховни закон + Сви су људи рођени једнаки да трагају за слободом, правдом и личном срећом), постати једнак по величини акције над планетом. Тужно ће у том новом свету бити за старе навике, с једне, и релаксантно, лепо, лагодно и узвишено за неупоредиво бројније и потентније нове навике, а друге стране. Уз старе навике нестајаће и старе црте личности међу којима су: неемпатичност, несолидарност, неодговорност, равнодушност, такмичарство и на њему заснована немилосрдност, кључне. Новостечене навике ће следствено довести и до таквих црта личности које ће бити носачи нове мотивације и четвртог стања свести (предуслова космичке будућности људског рода).

• Даља трагања за личном срећом ће почивати на том акционарству једнаких, као координатном систему новог света, а акције свих других акционара ће ефикасно ограничавати евентуалне мегаломанске жеље и планове незрелих и алавих предаторских неонеолибералистичких душа… Kако ће сви имати (лапласовски) идентичне почетне услове, евентуални проблеми неједнакости ће се третирати као и у математици: једначина је савршенија, а и коначни друштвени и психолошки циљеви ће бити извеснији и племенитији.

Репетиторијум

Kако је количина акција над планетом сваког појединца једнака, а једном стечена акција постала неотуђиви посед, то значи да он не подлеже трансакцијама. Посед је у једној перманентној социјалној динамици центар нове стабилности, нова основна структура на којој почињу да ничу бројне нове функције. Лапласов демон каузалности из теорије прелази у праксис производећи многе стохастичке светове (притом се не заплићући у њихове колосалне замршености, али и уживајући у енигматици њиховог постојања и решавања). Нова друштвена и психолошка структура узроковаће нове динамичке моменте и импулсе будућности: лични живот, живот планете и лична акција постају једно (на делу је суштинско остварење 11. тезе о Лудвигу Фојербаху: Свет не треба (само и углавном) тумачити, треба га мењати).

Маркс (Pixabay)

Ово подразумева (као услов свих услова) да одговорност према свему што живи и постоји постаје неразлучива од властитости, односно у свако се мислеће биће и духовну структуру интројектује Пијажеов став да се све свесне, како појединачне тако и социјалне структуре, могу градити од почетка. Ти ставови су књига новог стварања: изградња примарне планетарне социосфере из које последично израста прво планетарна ноосфера, а за њом ноосфере све обухватнијих дисекција. То је прологомена будућности и један мали планетарни рачун.

А) Старе, историјске константе неправедног друштва:

1. Величина планете;

2. Неједнакост људи.

Б) Нове константе праведног друштва:

1. Величина планете;

2. Једнакост људи.

Уочавамо да је (и у једном и у другом случају) прва константа идентична, али да су константе број два опозитне, инверзне. Закључујемо да само питање једнакости и неједнакости чини свет и друштво праведним или неправедним, док је, у оба случаја, величина планете и друштвена и космичка константа. Одавде проистиче следећи социјални рачун (за анализу сам узео тренутно доминантни либерализам који је (условно, социјално) Фукоово клатно у друштвеној, економској и психолошкој сфери.

Либерализам, неолиберализам и неонеолиберализам¹ (анализа)

• Идеални либерализам је кад један једини човек поседује целокупно светско богатство.

• Мање је идеално кад два човека поседују целокупно светско богатство.

• Најгори могући либерализам је кад N људи поседује целокупно светско богатство, а посебна је и ултимативна либералистичка катастрофа кад је N број свих људи на свету. Тада либерализам нестаје и теоријски прелази у друштво потпуне социјалне правде.

• Идеално друштво потпуне социјалне правде је кад сваки човек на планети поседује лично богатство које је количник укупног богатства планете и броја људи на планети.

• Мање идеално је кад један човек у томе не учествује… и тако се понавља прича из претходне дефиниције само у супротном смеру, док на крају онај број буде N=1 и ево нас поново у идеалном либерализму.

• Идеални либерализам је уједно и друштво идеалне социјалне правде, али за једног човека; а идеално друштво социјалне правде је и либерални идеализам али за сваког човека на планети.

• Остаје проблем: укупно богатство света не расте и не опада истом прогресијим као број људи. Богатство света расте-опада, условно речено, аритметичком прогресијом, док број људи расте-опада, условно речено, геометријском прогресијом. Чини се да се друштво социјалне правде најлакше може тражити на оним местима где су се, једна другој, највише приближиле две социјалне криве, као две обале једне дугачке пловне реке.

• Kрива укупног светског богатства и крива броја људи светске популације су у узајамној еволуцији, која (као крајњи и најплеменитији друштвени циљ) има заједничку метаморфозу (светског богатства и броја људи) у две еуклидовски паралелне праве које се никада неће пресећи, али и размак између њих, никада неће бити већи од социјално и психолошки подношљивог. Праведно друштво биће та стабилна и не преширока зона између ове две паралеле.

На маргинама записујем:

1. Неправедно и праведно друштво су инверзије.

• Та два друштва при узајамном додиру теже анихилацији.

• Из анихилације та два проистиче вишак нових идеја и нових значења који граде нове светове.

• Сукоб праведног и неправедног је социјално-психолошки представник у реалном и религијском свету онтолошке борбе зла и добра.

• Људска религија је негде на средини линије, чији један крај чини световно а други васионски дух. Религија није истина, али јесте слутња истине. Политика је нужност, а друштва – неправедна (скоро увек) или праведна (до сада никад) – само експерименти у трагању за правим стањем ствари и за увођењем и стабилизовањем тог стања у тродимензионалном свету. Отуда питање праведног или неправедног друштва није ad hoc, није пролазно, оно је део најширег могућег скупа око ког се ломи целокупна судбина, сврха и мисија човекове васионе. У том смислу постоји јасна објективна, социјална и индивидуална одговорност, као и на њој израсла кармичност мисли, речи и (нарочито) дела.

• Појединац и планета су делови истог система, повезани скроз–наскроз. Јединка је бела тачка у бескрајном црном кругу васионске таме и студени, али и црна тачка на белом кругу који може бити бесконачан дух света. На појединцу је да бира.

• Једном ће и црно и бело, и топло и студено, и добро и зло, и праведно и неправеднон и тмина и плаво проћи и биће опет неко недефинисано стање (које колоквијално зовемо хаос), али ће до тог стања поновног безличног обједињења проћи стотине билиона година (и ваља то дуго доба начинити школом, науком и припремом за нове општости, нове облике и шире дисекције, оне које су слутили Питагора, Зороастер, Махавиро, Рамануђан, Лао Це, Шанкара, Џеферсон, Лобачевски, Тесла, Циолковски…).

Ова васиона ће монотоно до самоисцрпљења следити стоички модел и поново ће све ујединити у исто и опет и поново и билионима година ће кружити (досађујући, чак и, за досаду, неталентованим божијим солвентима и књиговођама), али овај други свет ће тада, кад (после тешко пребројивих билиона година) то доба дође, наставити од оног места до ког је стигла та коначница, та Шарденова тачка Омега. То место свесустицања биће импулс новом почетку, а нови почетак неће бити само пуко надилажење стоичке монотоније прошлости, већ и потпуно надилажење и давање новог смисла свему икада постојалом. За тим моментом и због тог момента (који ће у себи садржати вечност и све икада постојале и све моменте који ће било када постојати) се трага.

2. Пример у људској физиологији односа између две еуклидовске паралелне праве и зоне је људска температура. Испод 36 и изнад 37 степени Целзијуса је болест. Здравље је она уска зона између 36 и 37 степени. Такво је, на известан начин, и праведно друштво, уско, зонално, уређено, струнолико, тежи дефинисаној бесконачности и уређеној безвремености. Неправедно друштво је супротност овоме и може запремати било који домен на било који начин. Оно је болесно и са ограничењима (баш као хаос и његова конкретизација у људској физиологији: болест) нема проблема.

3. Шта чини нова друштвена геотектоника!?

• Уједињује људски род.

• Обједињује вере и расе.

• Брише границе међу државама, народима и појединцима (у почетку постају полупропустљиве, да би у крајњој фази биле потпуно пермеабилне).

• Окреће лице ка васиони и ширењу људског рода међу звездама. Тај пут је немогуће зауставити, тенденција ширења је комбинација аритметичке и геометријске криве.

• Започиње програме врсног уздизања (за почетак билингва између људи и примата, људи и орки, китова, делфина…).

• Припрема контакте с другим космичким цивилизацијама.

• Остварује позитивне принципе људског рода (емпатија, солидарност, узајамност, љубав, сарадња… индивидуалност и колективитет у односу 1:1).

• Редукује у све већој мери, на еволуцији заснован принцип борбе за опстанак и на њему формиране: суровост, немилосрдност, одржавање постојеће и непрекидну (најчешће прирастајућу) производњу нове патње.

• Отклања и трансформише принципе досадашња два човечанства: предаторског – макијавелистичког и њему инверзног – махавировског. Између макијавелистичког и махавировског, бира ово друго. Пред макијавелистичким је веома дугачка, али слепа, улица и све што се креће том улицом има непрекидно (некада униформно, некада неуниформно) убрзање са само једном последицом: брзина којом ће то (макијавелистичко) човечанство ударити у зид (на крају те, истина, веома дугачке слепе улице) биће анихилирајућа. Дакле, овде се ради о избору људског рода: Махавиро или Макијавели! Џеферсон или Малтус! За име Бога! Тако смо сами и мајушни у овој студеној васељенској пустоши! Kао деца на обали у тами.

Прилог

а.

Перпетуум мобиле за постојање непрекидног историјског трења и трвења човечанства и цивилизација је управо досадашње постојање два људска рода.

б.

Опозити:

Махавиро версус Макијавели и језуити;

Џеферсон версус Малтус;

Ахимса парамо дармах версус Циљ оправдава средство;

Ненасиље је врховни закон версус Насиље је врховни закон;

Вера у људску природу версус Људи су по природи махом зли.

Макијавели (Wikipedia)

(Макијавели, Владалац)

Геометријско множење људи и потрошње, насупрот аритметичком прирасту хране и производње. Разлику између геометријског и аритметичког анулирају нужни (неопходни) ратови, епидемије и повремена истребљења људи… (Малтус) версус: Сви су људи рођени једнаки да трагају за слободом, правдом и личном срећом (Џеферсон).

Привремена је победа теорије и програма политичког реализма (Макијавели, Језуити, Малтус, Дарвин, либерализам, корпорационизам, неолиберализам, неонеолиберализам…) над политичком теоријом и програмом планетарне и васељенске друштвене правде, сведимензионалне демократије и сведимензионалног комунизма– комунитаризма (Махавиро, Буда, Лао Це, Исус, Мухамед, мислиоци ренесансе и хуманизма, утописти, Сен Симон, Џеферсон, Маркс…).

Закључујем да су једнакост и правда два фундаментална општедруштвена начела, аксиома и постулата, од којих једнакост у већој мери и од најбоље демократије може донети само комунизам (комунитаризам), а правду у већој мери и од најбољег комунизма (комунитаризма) може донети само демократија али, како већ нагласих, не ова данас, супремативна неолибералистичка којој је основа старогрчка робовласничка, већ природна, народна, келтска и старословенска демократија. Kад се ова два основна политичка програмска начела обједине, једнакост и правда постаће живи друштвени праксис (не јалов теоретски циљ) на ком изниче колосална грађевина слободе и трагања за личном срећом као, у највећој мери, индивидуалних категорија. Нема узвишеније мисије било ког друштва, нити праисконскије жудње сваког мислећег бића у васиони од ове.

Постулати (модификоване) демократије

Постулат први: глас народа је глас Бога (Vox Populi-vox Dei).

Постулат други: изборни цензус је суштинско опредмећење демократије. Једини исправни изборни цензус (ИЦ) је онај који је количник апсолутног процента (100%) и броја посланичких места у парламенту. За Србију (ad hoc) ИЦ=100%/250=0,4%.

Постулат трећи: Све странке које су прешле изборни цензус и ушле у парламент управно сразмерно освојеним гласовима учествују у извршној, судској и законодавној власти. Појашњење постулата: овим се у потпуности докида принцип да победник носи све. Уводи се принцип реалне: старословенске, старогерманске и келтске демократије и редукује недемократски принцип старогрчке демократије да је демократија само за елиту (никаква права немају жене, стари људи, варвари, заробљеници и низ потпуно маргинализованих друштвених група). Освојен проценат гласова на изборима, доноси идентичан проценат учешћа у сва три облика власти: законодавној, извршној и судској. Скупови броја освојених гласова и скупови законодавне, извршне и судске власти се преклапају.

Постулат четврти: Ништа и нико није изнад првог постулата. (појашњење: народ бира парламент, парламент бира целокупну даљу структуру власти. Постоје само избори за парламент. У политичком смислу постоји само народом изабрани парламент. Парламент потом бира и разрешава све структуре сва три облика власти и ове су у потпуности одговорне парламенту односно народу који бира парламент. Ниједан облик парламентом постављене власти нема никакву аутономију и парламент може ad hoc, на дневном нивоу, постављати и разрешавати законодавну, судску и извршну власт. Уочавамо да ће се у почетку избори за парламент одржавати на сваких шест месеци, касније ће се темпо избора успоравати до потпуне нормализације, али ће се тада политичка одговорност – читај зрелост и гласача, тј. народа инНародом изабраних посланика подразумевати. Ово је непрекорачив след).

То је једини пут, међуфаза до оног доба кад политика и политичари у даљој еволуцији људског рода неће више бити потребни (превазиђени као мотори са унутрашњим сагоревањем). Потенцијали људског рода за неполитично регулисање индивидуалних и друштвених односа су далеко потентнији од политичког. Уосталом, излазак из планетарне колевке у васиону (Циолковски) то подразумева. Људски род ће са ове планете закорачити у космос, наставити да корача ка све даљим и даљим физичким и духовним хоризонтима, само кад изађе из превазиђених политичких структура-односа у скупове далеко ширих-дубљих дисекција, које ће пак да почивају на новим психологијама (укључив пантропијске, спарене пре свега са разноликим концептима тераформирања страних светова).

Предуслов физичке је низ психолошких и политичких иницијација који води докинућу политике као историјски, suma sumarum, превазиђеног штеточинства. Агрегације атома граде физичку и биолошку васиону, а моћна људска психологија и индивидуалност, њена спремност на метаморфозе, гради све остале облике постојања. Изградња ноосфере широм васионе. То је на делу.

——————-

¹Основни концепти неолиберализма и особито неонеолиберализма, а и корпорационизма, пре су подложни психолошкој и психијатријској, неголи економској и социјалној анализи.