У сваком човеку, дакле, „спава животиња”, свако је од нас и Кант и шимпанза, па није човек тек свесно и једино разумно биће. Или, по речима филозофа и биолога Жоржа Шапутијеа, аутора књиге „Кант и шимпанза”: „Ако се човек јасно ослања на животињу својом анатомијом и биологијом, он се од ње суштински разликује интелигенцијом и културом”. Да ли нам оне нешто дођу?
Проф. др Милан Д. Тасић
Засад је тако да, убијете ли мрког медведа, рецимо, правда, истина, штета… бивају намирени, правно гледајући, с милион динара казне. Но, више питања овде сместа придолази, да радије збуне, но ишта расветле у преголемом царству животиња и живих бића, уопште. Јер ако, по томе, лептиру „припада” десет хиљада, а вуку триста хиљада динара, имамо то да је, најпре, нађен начин за вредносно процењивање ових бића (попут робе) и њихово замењивање. (Тако би тачно сто лептира било истоветно с једним медведом, или, пак, нешто више од три вука исто што и он).
Шта ми то знамо о души живих
бића, ако – и онда кад се, рецимо,
генетска структура шимпанзе
поклапа 99 одсто с оном човека –
налазимо да су душе људи, додуше,
непроцењиве, а оне, животиња,
могу да се изразе новцем?
Потом, чини се све то (тек) у циљу једне домишљене еколошке равнотеже, што би значило да ти „износи” могу бити и ништавни, тамо где ова не бива нарушена – другачије до у свету људскости, где се насилна смрт кажњава већ по себи, а не и из њеног односа с било којом целином. Или, шта ми то знамо о души живих бића, ако – и онда кад се, рецимо, генетска структура шимпанзе поклапа 99 одсто с оном човека – налазимо да су душе људи, додуше, непроцењиве, а оне, животиња, могу да се изразе новцем? Да нам и речи у језику из тог царства служе, по правилу, да се до краја застидимо себе, изговоре ли се у односу на нас.
И даље о томе: лов на дивљач бива оно најплеменитије што чак и племићима остаје да чине, док се сваки насртај животиње на човека означава као „зверски”. Најзад, ми суверено арбитрирамо у оба царства – и анималности, и људскости – као да, рецимо, знамо шта је душа. А не знамо. Аристотел је барем разликовао на том месту као различите: душу биљака, душу животиња и разумску душу, а ми смо, и даље, готово равнодушни пред питањима, попут: јесу ли биљке и животиње „живе” у истом смислу, као и човек, па онда и: тичу ли се њих питања добра (етике), лепог (естетике), истинитог (логике), … и у којој мери, као и човека самог?
Пас и његов господар
Књига „Кант и шимпанза”, Жоржа Шапутијеа, помаже да се удовољи оваквој радозналости, пошто феномени „животињско” и „људско” буду расветљени с најразличитијих аспеката, почев од биолошког. Еволуцијски, нема сумње, ово друго је дошло за оним првим, па, истине ради, управо „шимпанству” дугујемо ми не само телесну природу, већ и разумске, моралне и друге црте које имамо, а које смо тек унапредили развојем свести и културе током милиона година за нама. Тада би и хуманији однос према животињама „унапредио” и сам морални лик човеков и његово достојанство и не би људски род данас толико заостајао по томе, рецимо, и пред средњим веком, и пред антиком.
Египћани и Грци, рецимо, указују
највише поштовање животињама,
барем онда кад им намене да саме,
или заједно са људима, представе
поједина од својих божанстава.
Јер наше доба пружа стравичан призор уништења (заувек) бројних биљних и животињских врста, док се на европском западу, у средњем веку, чак судило животињаљма које би убиле човека и додељивани су им адвокати.
Египћани и Грци, рецимо, указују највише поштовање животињама, барем онда кад им намене да саме, или заједно са људима, представе поједина од својих божанстава. Да тако мачка, или жена са главом мачке, персонификују египатску богињу Бастет музике и плеса, док је грчки бог Пан, славан по својој фрули, био главе човека и стопала од јарца. А имамо да се и сам бог богова Зевс, претворио у белог бика кад је хтео да заведе лепу Европу и одведе је на Крит. Слично је и код Хиндуса – и не само код њих.
Као што и превелико мноштво митова и легенди, по дужини цивилизација и култура током векова говори о истоме. Нарочито се литерарни жанр басни (Езоп, Лафонтен) препознаје по поистовећењу (чак) карактерних црта човекових с појединим од животиња, да и у бајкама (браћа Грим), на свој начин, свет животиња „залази” у људски свет. Потом, некада се (Платон, Питагора), али и сада, веровало у сељење душа (метемпсихозу), да ова, наиме, после смрти прелази у биљке, животиње, или друге људе – што је својеврсно поистовећивање свих тих бића. Тако ће и Питагора препознати у псу који цвили глас умрлог пријатеља и бранити да га туку.
Све ово помаже да нам животиње надаље „не дођу” попут ствари с неком употребном вредношћу својом или да на „кућне љубимце” по градовима света не гледамо као на „буржоаску декаденцију једног друштва на заласку”. Већ да, радије, дамо за право г. Жирују, из одељења за псе Француске полиције, који је одбијао да се појави на пријемима, сведочећи: „Не одвајају се пас и његов господар. То је пар који се не разводи”.
Како је онда све почело и како се то човек првенствено разумом, свешћу, моралом уздигао до „вртоглавих” висина у односу на друга бића?
Најшире уверење (Дарвин, Ламарк) данас јесте да је то учињено током најдужег периода времена, на начин еволуција врста, када свака од њих потиче од друге, да се у свима њима препознају заједнички пра–преци. (Насупрот томе креационисти држе да је Бог саздао првог човека и прву жену „од почетка” какви су човек и жена данас).
И анимално и разумско
Далека основа томе су космичка прашина, минерални, а потом биолошки спојеви, елеменат угљеник, а овај научник ће наћи да већ атом угљеника достаје да „породи” собом и високоорганизоване органске структуре, живот. Другачије до за Жака Моноа који придаје значај случају на том путу, или тзв. виталисте који налазе да се живи организми владају по принципијално другачијим законима, но што су физички закони. Односно, Декарта и Малбранша који држе да је човек – машина.
Но и последња граница није ли, радије,
нејасна? Јер је читаво животињско
царство, са једног на други крај,
„насељено” најразновиднијим
облицима једне (додуше) дифузне
„културе”, на нивоу њиховог
инстинктивног одношења.
Овде имамо то да је један ликовни термин „мозаик” послужио аутору да приближи сложене феномене – од биолошких, до психолошких – као што су: ћелија, орган, или пак: језик, свест итд. Наиме, као што у сваком мозаику делови чувају властиту особеност и онда кад се целина „влада” по своме, случај је то редом и с ћелијом, ткивом, организмом… на које се може да гледа и као на „једно” (самосвојну целину), и као на „мноштво” (самосвојне делове).
Јер ћелије улазе у састав ткива, ткива чине органе, органи – организме, односно речи реченице, а реченице – језик… па је оно што човек отеловљује собом у односу на животињу – а то је јединство анималног и разумског – објашњиво у истом кључу: једне (самосвојне) разумске целине и (такође самосвојног) неразумног дела њеног.
У сваком човеку, дакле, „спава животиња”, свако је од нас и Кант и шимпанза, па није човек тек свесно и једино разумно биће. Или, по речима аутора: „Ако се човек јасно ослања на животињу својом анатомијом и биологијом, он се од ње суштински разликује интелигенцијом и културом”.
Но и последња граница није ли, радије, нејасна? Јер је читаво животињско царство, са једног на други крај, „насељено” најразновиднијим облицима једне (додуше) дифузне „културе”, на нивоу њиховог инстинктивног одношења. Тако ће видре „умети” да сломе шкољке на својим трбусима, а шимпанзе се послужити гранчицама да извуку термите. Или макако мајмуни у Јапану да оперу храну не би ли је очистили од песка. И тако посвуда.
У погледу „комуникација”, и даље несвесних, имамо то, рецимо, да ће неке биљке да излуче отровне супстанције око себе, не би ли затрле друго растиње у близини. Или: животиње одају звукове–гласове од себе, да ови, својом посебношћу и карактеришу сваку од врста, као што им и ми додељујемо нарочите називе у језику: „пој” птица, „лавеж” паса итд. Ти гласови–звуци поново, владају својом синтаксом и својом семантиком и обе су оне најразличитије: прва – по примеру птица и друга – попут мајмуна који другачије упозоравају на опасности из ваздуха, а другачије на оне са земље.
Потом, има око 150 знакова код антропоида које они користе у различите сврхе, док ће пчеле положајем тела, начином зујања и друго „пренети информацију” другим пчелама и о правцу, и о даљини, и о количини полена… И тако, управо, „споразумевању” служе и боје перја код птица и трагови мириса код звери – кад хоће да обележе територију – а у овој прилици наведимо случај из књиге с припитомљеном фоком, у истом смислу. „Кад се фока смејала, сви су је опонашали, заједно са папагајем из суседне собе. Тако су се три врсте живих бића: људи, папагаји и фоке смејали заједно.”
Ти се исти, дакле, трагови културе препознају и у људском и у животињском свету – иако, у другом случају, у крајње рудиментарном облику – али на истој линији „кључних речи” попут: „упозорење”, „грабљивац”, „бекство”… какве користе, рецимо, и деца. Запитамо ли се потом следе ли животиње, уз инстиктивна, и извесна „социјална” правила понашања у групи, наћи ћемо овога пута да шимпанзе помажу хендикепиране и рањене чланове, као и да мајмуни настоје да избегну инцест.
Инцест и цивилизација
А Клод Леви Строс ће наћи, рецимо, да је забрана инцеста, управо, у основи сваке цивилизације и културе. Поједине врсте животиња „деле” с човеком и неке облике памћења, појмова, па и апстрактног расуђивања. У томе предњаче уз мајмуне примате, делфини, папагаји, али и друге птице. Делфин ће знати, рецимо, које покрете да изведе у води према сугестији коју добије од човека, док неке птице „разликују” бројеве до седам. Или: голубови препознају објекте у низу који су нови, а папагаји могу да уреде предмете по облику, по боји. Као и да науче на десетине речи. Стога Ирена Пеперберг каже: „Кадри за симболичке и појмовне задатке, папагаји су једнако интелигентни као и мајмуни примати или делфини”.
Но, током своје филогенезе, животиње се нису уздигле у развоју до апстрактног мишљења, до свести, немају оне моћ – или је то ствар већ филозофског становишта – да се „удаље” од опаженог и попут човека расуђују у терминима узрока и последица у области природе и духа. А то га је начинило и homo sapiens–ом. Утолико што се код њих није развио ни језик, што све, иначе, има основе у обиму мождане масе до које их је довео еволуциони ток итд. Код животиња се, дакле, не може да говори о некој „теорији духа” – мада се ова може да претпостави.
Остаје нам да, у овој прилици, свратимо свој интерес и на питања доброг и лепог код животиња и запитамо се: има ли у њиховом понашању нечег што се може да одреди као такво и упути на могуће постојање „праморала” наших предака? Јер морал је „украс људске културе”, каже Жорж Шапутије, који је више од свега и допринео људском напретку, уопште, но, за разлику од поменуте теорије духа, ми трагове једног конзистентног „праморала” срећемо, рецимо, код мајмуна примата. Имамо ту у виду односе узајамне помоћи у групи, сарадњу, сажаљење, кажњавање, измирење.
А о овом последњем, рецимо, каже Де Ват: „Извињење није… нека мистериозна идеја коју дугујемо неколикохиљадугодишњем јудео–хришћанству. Чињеница да мајмуни и људи познају измирење значи да је оно старо више од тридесет милиона година и да претходи раздвајању до којег је дошло током еволуције примата.” А потом: „Може се питати да ли је морал биолошки, или културан феномен… но, тешко је одвајати овде урођено од стекнутог”.
По томе се човеково одношење према себи и другима у заједници људи, његов морал, не дугују искључиво и до краја култури, већ и самој природи коју има, а ова је истоветна с оном мајмуна антропоида. Као што се налази, управо, и да ће тај моралан порив човеков, једнако као и онај за лепотом, бити „упориште” и при самом „прилагођавању јединки” током процеса еволуције.
Јер ће, у другом случају, већ Чарлс Дарвин наћи да се (естетички) избори овога вида „преносе” са сексуалне привлачности на друге објекте итд. да бисмо од примера који сведоче о пориву јединки ка лепом (складном, живописном и сл.) навели у овој прилици следеће. Китови настоје да одају од себе различите и увек нове облике својих песама, с интервалима које познају и људи. Или: може се уочити да су поједине врсте „склоне” одређеним бојама, да би код птица биле то обично боје њиховог перја. Односно: има више кинестетичких елемената истих у плесу птица, као и оном код људи и тако даље.
Имамо, дакле, с овом књигом то да се, иако је „удес” еволуције високо уздигао човека над другим врстама, трагови онога што је „људско” (хумано) посвуда препознају – додуше, с различитом срећом – у ономе што је „животињско” (анимално), те да би се он, утолико и имао, барем, да руководи разлозима хуманости једнако и у односу на њега. „Животиња нас гледа, више но било када”, каже Елизабет д` Фонтне, „и ми стојимо обнажени пред њом”.
(Жорж Шапутије, филозоф и биолог, дугогодишњи директор Националног цвентра за научна истраживања – CNRS у Француској).
