РЕКА У ЦЕВИ НИЈЕ РЕКА

Изградња 700 малих ХЕ, са десетинама километара токова река у цевима, резултирала би уништењем околине, проблематичним снабдевањем насеља водом, повећаном вероватноћом од неконтролисаних поплава, и све то због чега?

Иван Николић

Зашто се у Србији не граде мале хидроелектране? Есенцијална изјава министра заштите животне средине Горана Тривана гласи: „Забранити мини хидроцентрале.Хоћемо ли дозволити да нам мини хидроцентрале униште животну средину? Ја то нећу сигурно, по сваку цену.”

Сократовим поступком, који се зове индукција (ἐπαγωγή), долазимо до јаснијих одговора на ову изјаву. Шта је у изреченом истина?

Мора ли наша земља проналазити нове
изворе енергије? Мора. Може ли да искористи домаће хидропотенцијале, а да не угрози еко систем? Може. Могу ли се ови контрадикторни ставови решити? Могу. Kако? Као што то
чине остали народи у свету.

Kренимо редом. Да ли је оваква изјава јасна? Јесте. Да ли је она политички коректна? Не баш. Зашто? Зато што у политици важи законоправило равнотеже стварног и могућег. Је ли истина да енергије у свету све мање има, а све је више потребна? Јесте. Је ли тачно да деривационе или цевне мини хидроелектране нарушавају биоравнотежу околине? Тачно је. Је ли тачно да Србија има солидне хидропотенцијале чистих планинских речних токова? Има. Мора ли наша земља проналазити нове изворе енергије? Мора. Може ли да искористи домаће хидропотенцијале, а да не угрозомо еко систем? Може. Могу ли се ови контрадикторни ставови решити? Могу. Kако? Као што то чине остали народи у свету.

Разјашњени одговори и потврде следе у наставку промишљања. Свему добром што смо кроз искуства предака наследили придодајмо све оно ново што су други већ проверили и о доказали, и ето успеха. Тачка.

Хидроелектрана Вучје (Википедија)

Идемо даље. Е сад, на ову министарову искључиву изјаву која није политички коректна, намеће се питање како одвојити добре од лоших пројектата обновљивих извора енергије или, још јасније, како да се искористе природни потенцијали а да не пореметимо еко систем? У нашем случају хидротокова. Ова упитаност је ребус целе приче.

Најбоље што се може учинити док река тече јесте да је пустимо да тече. Где је проблем?

Иако би наслов ове колумне подједнако и оправдано могао гласити: Неконтролисана градња мини ХЕ исушује Србију. Наиме, пошаст енергетског лудила захватила је цео регион. У овом случају  задржаћу се на западној Себији, мени блиским и познатим рекама над којима се надвија веома таман облак ремећења природне хармоније што временом може произвести негативне промене у животној средини.

Срећом да свака од тих планираних мини
ХЕ никад неће ни заживети јер су као
идејни пројекти промашене.

Горенаведени план се спроводи годинама, неприметно, без гласа јавног мњења, ванинституционално, самовољом општинских комисија састављених од послушних квазистручњака што у просторне планове уцртавају на десетине локација, за које би се издавале дозволе за изградњу цевних мини хидроелектране. Да глупост буде већа тек те локације су промашаји, како финансијски тако и геодетски. За неуказивање на опасности по природно окружење и, посредно, комуналне потребе блиских насеља када би пројекат заживео, то би резултирало бруком. Срећом да свака од тих планираних мини ХЕ никад неће ни заживети јер су као идејни пројекти промашене.

И у том делу исказа је министар у праву. Зато што су све цевне до једне уведене у протокол одлучивања као мини проточне хидроелектране, док се у ствари ради о намерној замени појма за деривационе електране, које свој кинетички енергетски потенцијал добијају одливањем огромног дела воденог тока у цевоводе, узимањем директно из речног корита, па оно низводно више километара остаје потпуно суво.

Ту има једна правна замка – зато што се за све замишљене хидроелектране типа „малих”, дозволе добијају убрзаним поступком, наравно законом измештеним са локалног на ниво министарстава и, гле чуда, за све досадашње пројекте мишљење о утицају на животну срдину даје само једна организација.

Солотоушка река (Википедија)

Ево пар лоших примера из такве праксе на речицама Kопаоника и Власинског платоа говори нам да бахати инвеститори узимају сваку кап из тока, иако су им идејним пројектима фусноте пуне биолошке одрживости, минималних и оптималних протока и годишње временске ограничености броја радних сати.

Да закључим: изградња 700 малих ХЕ, са десетинама километара токова река у цевима, резултирала би уништењем околине, проблематичним снабдевањем насеља водом, повећаном вероватноћом од неконтролисаних поплава, и све то због чега? То све могу изазвати садашње концесије приватним лицима и фирмама, од којих ће електроенергетска мрежа односно држава, куповати струју новцем добијеним од грађана. Постоји додуше и једна, нама тако својствена логичност, корупције и улазак инвестиција-новца, коме ће држава тешко проверити порекло и легалне токове.

Зар у изнетом има било какве нелогичности, јер потенцијалне штете не постоје за оне пројекте који одговарају светским стандардима о ненарушавању еко система и компатибилности микро ХЕ са средином на којој се поставља.

Решење морамо наћи, оно је у сфери равнотеже између потреба и обавеза према природи. Онако како су то радили наши мудри преци са воденицама. Прво треба искључити грамзивост финансијера, јер појма немају о могућностима које ове реке и речице могу дати улагачима. Сви сањају брзу и лаку зараду. Е од тог посла нема ништа само ће бацити капитал у непотребне бране и километрима укопане цеви које значе смрт за бистре планинске реке.