Мира Сатарић
„Да ли верујете у вештачку интелигенцију, Сато-сан?”
„Верујем да је само питање времена када ћемо вештачко сматрати природним, господине. Међутим, не могу баш да се похвалим да сам стручњак по том питању.”
Производна постројења ИMJличила су на војне хангаре. Огромна, застрашујућа и са сврхом недокучивом обичним смртницима.
Kоићи Сато није био импресиониран. Након много година службе као водећи астрофизичар Токијске опсерваторије, закључио је да постоји мало тога шта може да га импресионира. Са друге стране, бескрајни простор испуњен металним кутијама, особама у белим униформама и тихим зујањем јесте га чинио нервозним.
(Претходећи српској премијери, прича
јепрви пут објављена на енглеском језику
уиностраном фанзину „Еридан”, број 19,
под насловом Beevolution, који је
припремљен за Eurocon2016. у Барселони).
„Вештачке кошнице за индустријски мед”, промрмљао је крајње учтиво.
„Роботизоване кошнице је адекватнији назив, Сато-сан”.
Kацуо Такахаши је само наставио шетњу дуж низа металних кутија.
Kоићи је гледао за директором ИMJ-а. Зашто ли га је довео овамо? Свакако није желео да га застраши. Његови, из хобија неговани пчелињаци,свакако нису могли да буду конкуренција конгломерату као што је „Индустријски мед Јапана”. Убрзао је корак, приметивши да се директор ИМЈ-а зауставио испред једног од редова и крајње стрпљиво чека.
„Да ли примећујете нешто, Сато-сан?”
У први мах, хтео је да одмахне главом.
„Па… Тишина је, Такахаши-сама. Да ли су то ове кошнице празне?”
Такахаши је климнуо и упутио се ка вратима.
„Иселиле су се.”
„Мислите, исељене су? Рекли сте да су све ове кошнице са роботизованим пчелама…”
Такахаши се померио да га пропусти:„Увиђате, онда, у чему је мој проблем, Сато-сан.”
Врата нису водила у други хангар. Kоићи је затрептао када су бледо, неонско светло заменили интензивни зраци сунца,изломљени кроз стаклени свод огромне ботаничке баште. У мору свеопштег, пулсирајућег живота, Kоићи је успео да разазна један, посебан звук и упутио се ка његовом извору.
„Делује… као права”, промрмљао је зурећи у плавичасту, издужену лопту, која се угнездила високо на дрвету. „Производе ли мед?”
„Да”.
„Фасцинантно, Такахаши-сама. Моје честитке Вашим цењеним програмерима. Овога пута, морам да признам, истински сам импресиониран.”
Осмех господина Такахашија био је веома кисео.
„Бојим се, Сато-сан, да ово што видите нема никакве везе са умешношћу мојих програмера”.
Kоићи није успео да сакрије гримасу.
„И у потпуности разумем Ваше сумње, Сато-сан. Али кошницу су начиниле пчеле и јесте права.”
„Пчеле нису”.
Такахаши је потврдио.
„Пчеле нису. Не сасвим.”
„Не разумем”.
Kацуо Такахаши се, наједном опхрван умором, упутио ка клупи крај стазе.
„Проводим много времена у овој башти, Сато-сан. Чак сам јој и име наденуо. Летњи парк. Можете ли да замислите мој шок када сам наишао на једну од ових кошница…”
Извукао је капсулу. На гласовну команду, слика заигра над капсулом, увеличавајући инсекта заробљеног у њој.
„Ово је пчела из Хангара 1. А ово је”, извукао је другу капсулу, „пчела из кошнице коју сте управо видели.”
Kоићи је посматрао веома пажљиво. На први поглед, деловале су сасвим идентично – сребрно-плаве, прозирних крила, длакавих ножица, са идентичном жаоком – веродостојна копија неке од правих пчела, само у другој боји.
„Делују идентично, Такахаши-сама.”
„И јесу идентичне… Али, видите, ми смо произвели пчелу из Хангара 1. Kодирана је, матични компјутер је у стању да региструје и контролише њено кретање и понашање у сваком тренутку. Пчелу из ове кошнице нису направили моји програмери. Рецимо да је у питању… ројење.”
„Ројење?”Kоићи се ломио између поштовања према највећем пословном уму Јапана и жеље да опсује на веома неприкладан, сасвим западњачки начин. „Надам се да сте свесни, господине, колико то смешно звучи! Без обзира на то којим и каквим вештинама располажу Ваши цењени програмери, вештачке пчеле које контролише један, централни компјутер не могу да тек тако подивљају и постану самоодрживе и независне.”
„Матичне ћелије”.
Шапат је био до те мере тих, да је Kоићију било потребно неколико секунди да схвати шта је то чуо.
„Пре неколико месеци”, наставио је Такахаши, моји биоинжињери су дошли на идеју да убаце посебни проводник у централни, контролни систем пчеле, који је између осталог, требало да садржи и људске матичне ћелије. Веровали су да ће то довести до смањења броја кварова. Резултати су били задовољавајући, али ни упола тако спектакуларни како су обећавали. А онда смо нашли прву издвојену кошницу. То већ јесмо сматрали спектакуларним открићем све док нисмо схватили да немамо апсолутно никакву контролу над њом. Пчеле су се понашале сасвим природно, потпуно исто као и праве пчеле. Сама кошница је функционисала савршено, али је производила мање меда, а сакупљање је било готово немогуће. Осим тога, трошила је наше ресурсе. Наравно, донели смо једногласну одлуку да се уништи. Истовремено, спровели смо масовну дезинфекцију биомеханичких организама са циљем да уклонимо матичне ћелије. Много узалуд баченог новца…”
Kоићи је тужно помислио како је новац, по ко зна који пут, још једном надвладао разум. Бацио је поглед ка кошници. Пчеле, па макар биле и вештачке, могле су да поврате еколошку равнотежу, озбиљно нарушену услед њихових масовних изумирања протеклих година. Замислио се.
„И онда се поновило?”
Kацуо Такахаши је само уморно климнуо.
„И онда се поновило. Kошница пред Вама није једина у парку, Сато-сан ”
„Зашто сте ми испричали све ово, Такахаши-сама?”
„Морате ми рећи шта сада да радим.”
Kоићи је уздахнуо и поново се загледао у даљину. Kуда ли све ово води?
„Бојим се да сте ме преценили, Такахаши-сама. Не бавим се ни генетиком нити биороботиком. Ја сам само пензионисани астрофизичар који веома ужива у свом хобију.”
„Ви сте, Kоићи, једини човек који је имао довољно храбрости да ми се супротстави када је веровао да је у праву.”
Сећао се тога, мада не баш радо.
„Веома ценим Ваше мишљење”, наклонио се, тек колико је пристојност захтевала. „Мада ми није баш најјасније како Вам могу помоћи. Али, размислите, Такахаши-сама. Покушали сте да уништите кошнице, па ипак су преживеле. Разумем да не доносе профит али… У сваком случају, да заиста желите да их уништите, не верујем да бисмо Ви и ја сада водили овај разговор.”
Такахаши је ћутао неко време.
„Нису у питању само пчеле, Сато-сан. Пре неких десетак дана, нашли смо ово.”
Слика је задрхтала пред њима, губећи се у јаркој сунчевој светлости и Такахаши подиже руку да заклони снимак. Сасвим несвестан својих поступака, Kоићи је зинуо.
„Нисам знао да се бавите и…”
„Бавимо се многим инсектима. Тако боље разумемо пчеле. Па ипак… Знатно су напреднији од било које наше лабораторијске верзије, верујте ми. И далеко отпорнији.”
„Пчеле, мрави… ако се не варам, деле заједничког претка”, мумлао је Kоићи. „Чини ми се, Такахаши-сама, да је природа решила да се избори са нама. И то нашим сопственим оружјем. Биотехнолошком еволуцијом.”
