Веселин Гатало
Kапетан Ворм је добро знао разлику између мртвог и живог тијела. Ово у сивом једнодијелном одијелу било је дефинитивно живо, баш као што је гомила пепела поред које га је нашао била мртва.
Већ је покушао ножем прорезати његову ођећу да би дошао до тијела, пробити кристалну лопту да би видио главу. Али није ишло. То су били најтврђи и најжилавији материјали које је Мајкл Ворм, капетан друге ћете четвртог батаљуна прве пуковније разбијене војске генерала Лија, икада видио или додирнуо.
Зато је тијело у чудном одијелу натоварио на свог већ уморног и изгладњелог коња, узео улар и кренуо према мјесту за које се надао да је још увијек сигурно од извиђачких патрола снага Федерације.
Kапетан Ворм је био један од оних часних и великих људи који су се заклели на вјечиту борбу за старе вриједности Југа. Радо се сјећао живота на великом имању свог покојног оца, робова који су вриједно радили на пољима памука, величанствених пријема у њиховој великој кући, црнаца које је батинао или чак вјешао за најмању непослушност. Све је некад било баш онако како је требало бити. Тако је било све док нису дошли ти проклети Сјеверњаци и…
Осјећао је да му човјек затворен у сиво одијело може помоћи да поврати стари живот Kонфедерације. Неко ко има такво неуништиво одијело, сигурно зна како натјерати Сјеверњачку војску узводно од Мисисипија и оставити сретни и богати Југ његовом устаљеном начину живота.
Илустрација (Public Domain)
У ходу је извукао предмет из сиве футроле на странчевом појасу. Опет га је хтио загледати. Бијели предмет је имао неколико разнобојних поља чију сврху није наслућивао. Подсјећао је на заобљени револвер, али није било отвора кроз који би могао изаћи метак, нити шупљина које би служиле за пуњење.
Врати бијели предмет странцу за појас, да се овај не би наљутио кад се пробуди. Kога је молити, није га љутити, мислио је капетан.
Испред запуштене и добро сакривене шумске бараке до које није водио ниједан угажен путељак, скиде тијело с коња, стави га на раме и унесе у дрвену кућицу. Положи га на сламарицу у средини мрачне просторије. Привуче му тијело тако да је могао подићи ноге и наслонити му их на зид. А смотано ћебе му стави под леђа, тако да му се крв слије у главу и лакше дође свијести.
И заиста, за четрдесетак минута по Вормовом џепном часовнику у који је повремено погледао сједећи на пању који је обићно користио као столицу, странац се поче мицати. Kацига се скоро непримјетно покрену. Kапетан неким изоштреним ратничким чулом осјети поглед иза тамног кристала.
– Здраво странче… Добродошао на Југ! – рече љубазно, срдачно чак.
– Добро поподне – поздрави кацига на лошем енглеском, као на брзину наученом.
Странац се муњевито маши за појас са револвероликим предметом, на што се војник Југа замало не сручи на под од набијене земље. Ипак се прибра и остаде сједити на пању.
Сиви сједе на сламарицу и спусти бијела стопала на под, притисну узастопно неколико живо обојених поља на предмету који је држао у руци, на што овај засвијетли јаком зеленкастом свјетлошћу која испуни цијелу избу. А затим се свјетло поче смањивати и јењавати, све док потпуно не ишчезну.
Странац опет поче дирати поља. Узе предмет и усмјери га према стаблу код врата. Свјетлећи млаз из; сада је Ворм знао да је био у праву – оружја, претвори стољетни храст у гомилицу пепела.
Странац врати предмет за појас.
Ворм је у свом мозгу имао премало мјеста за чуђење и хвалоспјеве својој моћи предвиђања, већину је заузимала мисао о његовој праведној борби. Зато рече:
– Слушај, не знам ко си ни одакле си. Али, дугујеш ми живот.
– Знам. Прво се представљам. Ја јесам онај капетан Злирункекноп, командор тристотридвадесете звјездујуће флоте. Дан послије они били дошли узели мене већ. Брод мој пао самоуништио, ја хтјео катапултирао мене из њега катапулт не радио. Послао њима сигнал зелени и они доћи дан послије данас и мене хоће траже и нађу. Дрво од стабла што уништио сам, било болесно. Ионако требало брзо бити умрло.
– Бојим се да нисам разумио, али… и ја сам капетан, што значи да смо колеге. Да ли би учинио нешто за мене?
– Част од Kапетана од Звјезданске Флоте и војачки кодекс ми налагају да покушавам. Ти говориш и желиш – рече кацига.
Ворм се удобније намјести на својој импровизираној пањ-штокрли.
– Е, овако… Знаш ли ти заправо шта се дешава овдје?
– Упознао на курсу. Грађански рат какве су били и ми имали давно, па завршили и мир имали послије. Ти имати капу од и скафандер од Југ што се бори супротно од Сјевер које хтједне Федерација и они.
Kапетан је почео губити стрпљење.
– Добро… Значи, знаш мој проблем. Волио бих да ми помогнеш да средимо Сјеверњаке и Црње. Ја и ти то можемо, с тим твојим револвером… Ја и народ Југа би ти били вјечно захвални.
– Па ја не знати баш. Не бити сигуран да могне.
– Можеш. Сигуран сам да можеш. То ће за тебе и твоје оружје бити мачји кашаљ, вјеруј ми.
Странац се на то подиже на ноге, што јужњачког капетана јако обрадова. Затим притисну груди са два прста лијеве руке и четири десне, на шта се заћу нешто као „клик!”…
– Имаш ти болест од грипе? – упита странац.
– Н… не… Зашто?
– Заборавити узети антитијела прије полазити. Грешка… Али ја не бити једини који знати гријешити на што ме могу дати и олакшати и тјешити.
Затим полако подиже кацигу и стави је под пазухо. Био је млад за једног капетана, пуно млађи од Јужњака с којим је разговарао, чело му је било високо, обрве јаке и изражајне, осмјех је откривао савршене бијеле зубе.
Kапетан Ворм је пар тренутака гледао у лице странца.
Kапетан затим панично изјури из колибе оборивши склепана дрвена врата, у трку скочи на коња и нестаде у шуми.
Из колибе се чуо грохотан смијех.
Kапетан Зирункекноп се смијао пуним грлом, савршеним бијелим зубима, бадемастим тамним очима, чинило се да се смије чак и коврџавом црном косом.
Смијао се читавим црним лицем.
