Оно што називамо свешћу одолева и даље (не само филозофским) напорима да буде расветљено, а знамо да су се промишљено бавили њоме и Рене Декарт (cogito), и Едмунд Хусерл (интенционалност), и Мартин Хајдегер (Dasein) и Жан-Пол Сартр (биће за себе).
Проф. др Милан Д. Тасић
За сада се неуробиолози слажу у томе да се феномен свести дугује (на овај, или онај начин) тек физичко-хемијским променама у кори великог мозга, а у њих би се – по нобеловцу Џералду Еделману – зашло дотле да ју је могуће једном и вештачки саздати. Кад не би она ни имала потребе за живим бићем, уопште. Другачије од тога, свест је некада Анри Бергсон сводио на élan vital, а у наше доба математичар Роџер Пенроуз на – „квантну гравитацију”.
Кад неко погреши у говору ми се насмејемо, а индолентни смо на покрете које изводимо један за другим док корачамо. Наиме, свест је онај нимбус који прати изговорене речи, чинове воље, осећања… или, боље, онај поглед на све стране, истога трена, у сусрет читавом бићу, у сваком од тих случајева.
Попут ћутљивог сведока Пуруше у хиндуизму, који надзире деловање Пракрити (или мозга), да ће и Георг Вилхелм Фридрих Хегел рећи да „свест настаје из односа духа према себи самоме као појави”. Ми смо од почетка обухваћени њоме и не можемо се наћи ван ње, док се она сама не може прекинути, нити ишчезнути.
Нервни систем одаје слику чворова
(једара) и грана (дендрити и
неурити), попут тргова и улица,
путне мреже или интеренета.
По Едмунду Хусерлу, свест је у стању сталног потока без краја, а прати је нека моћ порицања у нама, па отуда и „борба с с(а)вешћу”, или тежња за „избављењем од ње” и сл. А Рене Декарт се латио да из сусрета аутономне свести (cogito) и бића реконструише читаву филозофију као науку.
Но, где је родно место овога појма: достаје ли за то знање о мозгу које би се остварило (физикализам), или се влада она по нематеријалним законима (ментализам), односно на начин аутомата (функционализам) и др. А поготово: у чему је њена уникалност (ако постоји) и који однос има сама према телу? (Јер и шимпанзе и слонови могу да препознају своје ликове у огледалу).
На самом биолошком плану имамо то да нервни систем одаје слику чворова (једара) и грана (дендрити и неурити), попут тргова и улица, путне мреже или интеренета. Потом, сваки такав систем познаје законе расподеле грана по чворовима (један од њих је закон Сименона Денија Поасона) и други – на чему почива, рецимо, и смела идеја о симулацији односа у људским заједницама (европски програм FuturICT), ради спречавања могућих криза.
По Франсису Крику, такође
нобеловцу, сви облици свести
наступају у чеоном делу
коре великог мозга.
Као што и крајње велико мноштво неурона, шематски различито уређених, чини да надражаји пређу пут од чула до коре великог мозга и, могуће, назад услове неку моторну радњу.
По Франсису Крику, такође нобеловцу, сви облици свести наступају у чеоном делу коре великог мозга, који попут неког човечуљка, или зомбија, мотри на задњи или чулни део његов. Ту је различитим једрима неурона еволуција подарила изузетну моћ да с (највишом) прецизношћу могу да открију само по једно од својстава чулног надражаја (боју, облик, …), а која се путем снопова неурона преносе до њих.
Сад такав сигнал бива прослеђен до чеоног дела (као низ дискретних импулса), који ваља да онда до тог места (једра) оговори у повратку. Огледи су показали такође и да до свесног опажаја долази у том делу мозга тек пошто активност неурона буде прешла известан праг.
Али остаје да буде тајна како низ дискретних надражаја остварује сам субјективан осећај нечега – кад од белог настаје белина – све до начина на који људско биће постаје ја, или стиче свест о самом себи и о ономе што чини.
